Rođen deceniju po završetku Prvog svetskog rata Đorđe Mihailović, čuveni “deda Đorđe”, duboku starost provodi, kako je sam jednom prilikom rekao, srećan što je život proveo na Zejtinliku. On već duže od pola veka dočekuje i ispraća turiste koji dolaze da obiđu srpsko vojničko groblje u Solunu, a 1. maja napunio je 94 godine. Rođendan mu je čestitao i ministar odbrane Nebojša Stefanović, podsetivši da je Đorđe “čuvar srpske istorije, svetionik naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti”.
Iako deluje krhko, iz Mihailovićevih očiju i u desetoj deceniji sija žar sa kojim priča o junacima koji su život dali za otadžbinu. Goste uvek dočekuje sa šajkačom na glavi u srpskoj uniformi, vojnički otpozdravlja, a za pokoj duše palim borcima nudi čašicu rakije. Potomcima srpskih ratnika Đorđe poručuje da je važno da Zejtinlik sačuvamo kao “mesto gde je naš vojnik pokazao snagu opstanka i vaskrsnuća”.
Posao čuvara srpskog groblja u Solunu Đorđe je nasledio od svojih predaka. Prvi čuvar bio je njegov deda, solunski dobrovoljac Savo Mihailović, Srbin iz Grblja kod Boke kotorske. Savo je sakupio svoje mrtve drugove i saborce, a potom ih čuvao do svoje smrti 1928. godine. Posle smrti i sam se pridružio saborcima, sahranjen je na Zejtinliku. Njega je nasledio Đorđev otac, Đuro Mihailović, koji je tokom Drugog svetskog rata sačuvao groblje i njegove relikvije od nacističke pljačke. Kad je Đuro umro 1961. godine, sahranjen je uz oca na Zejtinliku, a dužnost čuvara pripala je Đorđu, poslednjem muškom potomku iz loze Mihailovića. Taj posao Đorđe ponosno obavlja i danas, a posetioci Zejtinlika još sa pažnjom slušaju njegove stihove i priče. Dobro je poznat svima koji su posetili mesto na kom počivaju posmrtni ostaci oko 8.000 srpskih heroja Velikog rata nastradalih tokom bitaka na Solunskom frontu.
Poštovan od lokalnih vlasti i građana, Đorđe je kao čuvar groblja duže od pola veka doživotni ambasador srpske solunske epopeje. Za izuzetan doprinos u oblasti odnosa matice i dijaspore prošle godine uručena mu je nagrada Majka Srbija.
“Šezdeset jednu godinu ovaj divni čovek bdi nad senima naših vojnika i pokazuje sopstvenim primerom kako jedan čovek može da učini veliko delo za svoj narod i svoju državu”, rekao je tada ministar spoljnih poslova Nikola Selaković.
O Mihailovićevom životu snimljeni su dokumetarni filmovi “Poslednji čuvar” i “Čuvar časti i ponosa”, a odlikovan je i ordenom Srpske zastave II
reda.
Ipak, suze na lice ponosne starine, izmamila je vest da je dobio srpski pasoš i u 93. godini i formalno postao ono što je oduvek bio.
“Živeo sam za dan kad mi je Srbija dodelila pasoš, na čemu sam zahvalan”, rekao je tada.
Zbog starosti i narušenog zdravlja, poslednjih godina u dužnostima na Zejtinliku, Đorđe ima pomoćnika, ali još nema naslednika. Kako kaže, ljudi ga često pitaju zašto je to tako, a Đorđe im odgovara: “Hoću da ovde bude ovde neki Mihailović… To je moje groblje, ja sam rođen ovde i tražiću da budem sahranjen ovde. Ceo život sam proveo ovde”.
