Miša je sarađivao sa najvećim kompozitorima tog vremena, među kojima su bili Arsen Dedić, Nikica Kalođera, Aca Korać, Đorđe Novković, Kornelije Kovač, Kemal Monteno, Boris Bizetić. Posle pevačke karijere okrenuo se komponovanju, a uradio je brojne hitove za mnoge poznate zvezde, Tomu Zdravkovića, Vesnu Zmijanac, Veru Ivković, Lepu Lukić, Gocu Lazarević, Lepu Brenu i broje druge.
I dan-danas se pevaju njegove pesme "Šta će mi šalvare", "Ej, Branka, Branka", "Recite mu da ga volim", "Oj, Srbijo, lepotice", "Kunem ti se životom", "Srce je moje violina", "Vidovdan"…
Žestoki momci
– Rođen sam i odrastao u samom srcu Beograda u ulici Narodni front. Moji roditelji majka Božana i otac Nedeljko meni i bratu su pružili svu ljubav ovog sveta. Majka je iz okoline Čačka, a otac iz okoline Užica. Iz svojih rodnih mesta doselili su se u Beograd. Od malih nogu interesovala me je muzika i već sa 13, 14. godina imao sam bend Mladi lavovi. Tada se tačno znalo koji orkestar svira u kom delu grada i restoranu. Elipse su recimo držale gradski podrum, a mi smo svirali na Umci i u Obrenovcu.
Bio sam pevač i gitarista u bendu i to je tada bila velika stvar. Muzičari su bili veoma popularni i tada su bile popularne te igranke koje su i te kako bile posećene. Kasnije me je zainteresovalo slikarstvo, tako da sam se dvoumio između muzike i dizajna.
Ipak, završio sam dizajn, ali ljubav prema muzici je prevladala. Inače, živeo sam u jednom kraju koji je u to vreme bio poznat po mangupčićima. Bio sam lepo vaspitan i trudio sam se da pobegnem od svega toga, ali to je bilo veoma teško. Video sam i tu drugu, mračnu stranu života, jer sam hteo ne hteo morao da se družim sa mangupima. Tada su bili poznati žestoki momci Buca Al Kapone, Sloba Globus i drugi i prosto sam bio primoran da se družim sa njima. Sve je bilo na ivici žileta, na koju ću stranu otići, tamo ili ovamo. Na sreću, otišao sam na pravi put i to zahvaljujući mojim roditeljima koji su bili toliko požrtvovani za mog brata i mene, da nismo mogli da ih razočaramo.
Šetnja u Sloveniji
– Poslao sam pesmu na Omladinski festival u Subotici 1971. godine i tako je počela moja pevačka karijera, koja je trajala više od 10 godina. U dva navrata imao sam veliku popularnost, prvi put kada sam pevao hitove Borisa Bizetića, a drugi put 1979. godine. Doživeo sam nešto što malo koji pevač može da doživi. Pošto sam počeo kao roker, počelo je nešto da me kopka pošto je naša muzika bazirana na folkloru. U stvari od početka karijere odlučno sam branio stav po kome je nacionalna muzika ona koja je zasnovana na folkloru.
Tako sam 1982. godine napustio pevačke vode i definitivno se posvetio kompozitorskom radu u folk muzici. Rekao sam sebi neću više da pevam i stavio tačku. Prva pesma koju sam napisao bila je za Veru Ivković, "Šta će mi šalvare" i postala je veliki hit, a ova predivna pevačica je maestralno otpevala. Rano sam osetio šta znači biti popularan, ali mene to nije interesovalo. Uvek sam išao tom parolom da moje delo treba da ide ispred, a ja da ga pratim. Malo sam se pojavljivao u medijima, jer se nisam nešto ni gurao. Radio sam svoj posao i to mi je bilo dovoljno.
Ništa nije kao preMiša ističe da danas ništa nije kao pre i da se pojavilo dosta pevača, kojima nije bitan kvalitet rada. – Danas imamo gomilu pevača, a da se ne zna za njihovo delo. Stalno su u novinama i na razne druge načine privlače pažnju, osim pesmom. Ima pevačica koje pevaju po 10 godina, a da se ne zna nijedna njihova pesma. Mi nismo imali nikakvu reklamu, a bili smo popularni. Recimo sviđa mi se kako radi Goran Bregović, koji je rok preveo na našu narodnu muziku.
Pesme godineMišin kvalitet dokazale su i brojne nagrade koje je dobio: Estradna nagrada Srbije, Priznanje za ukupan doprinos srpskoj folk muzici, Povelja za doprinos razvoju muzičkog stvaralaštva na polju džeza, zabavne i rok muzike, pet puta je proglašavan za kompozitora godine, a njegove pesme za pesme godine.
Teška saradnja– I dalje komponujem i radim punom parom. Spremam neke nove pesme. Biram sa kim radim i nema potrebe da radim sa bilo kim. Ovi mladi su danas užasno teški za saradnju. Ne znam o čemu se radi. Veoma su problematični i za sve ovo što se dešava u muzici su manje krivi kompozitori nego pevači. Kradu se grčke, turske pesme. Oni koji dobro rade, dobri su i za saradnju. Oni koji su sumnjivi sa svojim delom, problematični su. Super sam sarađivao sa Lepom Lukić, Tomom Zdravković, Verom Ivković i drugim velikim imenima naše narodne muzike. I to je bilo milina za rad.
Knjige za decuMarković se smatra pionirom moderne folk muzike u Srbiji, a čitavo njegovo stvaralaštvo bazirano je na nacionalnoj tradiciji. Ima priznat status radio pevača i bezbroj trajnih snimaka za Radio Beograd. Piše i pesme za najmlađe. – Prvu knjigu koju sam napisao je "To ime veze" u izdanju "Dečjih novina". A sada završavam drugu knjigu pesama za decu "Od pračoveka do današnjeg veka" i to je po meni kapitalno izdanje i radim istoriju sveta u formi pesama namenjenih deci, koje su poučne i šaljive. U pripremi je i roman "Ovo je pakao", ali o tom potom. |
– Roditelji su me stalno pitali kada ću da počnem da radim kao dizajner, jer me je čekalo to mesto u štampariji u Beogradu, gde je radio i moj otac. Mama i tata su bili ta generacija za koje muzika i pevanje nije bilo zanimanje, nešto što može da obezbedi egzistenciju. Kada su videli kako sam se dobro snašao u muzici i kako radim, podržali su me. Što se tiče te popularnosti, uvek mi je prijalo da imam dobru pesmu i da me ljudi vole zbog pesme, a ne zbog mene kao pevača. Bio sam srećan što se dešavalo da me ljudi ne prepoznaju na ulici. Ta popularnost može da bude interesantna neko vreme, ali počne čoveku da smeta. Mene recimo nisu znali u Sloveniji, pa smo tako Boris Bizetić i ja lepo šetali ovom zemljom kao bilo ko drugi. Sećam se kako mi je jednom rekao: "U, čoveče, kako je ovo lepo što te niko ne poznaje".
Muzika i politika
– Moju karijeru obeležile su turneje, koje su bile nezaboravne. To je bilo nešto fenomenalno i zaista treba doživeti. Imao sam hitove i punio sale, posebno u manjim mestima i gradovima. Obišao se sve gradove i mesta po Srbiji, Kragujevac, Kraljevo, Valjevo, Kovačica… Uvek je morala da bude prisutna policijska patrola, koja me je pratila, jer kako me vide, tako nagrnu svi obožavaoci. Traže autogram, hoće da me dotaknu, da razgovaraju sa mnom. Ono što i danas prati muzičare iz Beograda, bilo je i tada, a to je da sam najmanje bio popularan u rodnom gradu. I tada je bilo klanova, kao i to da su muzičari iz drugih krajeva bivše Jugoslavije bilo zastupljeniji od nas. Isto je to i danas. Mi nismo mogli da priđemo Zagrebu, a oni su na velika zvona dolazili u Beograd. Evo samo nekih od primera. Recimo festival Beogradsko proleće, od 25 učesnika, 16 je sa strane, a tek desetak iz Srbije. Zagrebački festival nijedan izvođač iz Srbije. Na Splitskom festivalu evenutalno se pojavi Miki Jevremović, koji je sarađivao sa hrvatskim muzičkim radnicima. U Beogradu se prošeta neki hrvatski ili bosanski pevač, ovi odmah slikaju, pa naslovne strane. A ja sam morao da čekam po dve-tri godine da neko objavi članak o meni, a kamoli naslovnu stranu da dobijem. U to vreme pevači nisu imali reklame, a bili smo popularni.
– Nekada je odnos prema pevačima bio mnogo drugačiji. Bilo je više uvažavanja i poštovanja. Kada bi došli u neki grad da održimo koncert, obavezno bi nas primio predsednik opštine. E, kasnije se to sve počelo srozavati, jer je počeo svako i da peva. Pevači i to uglavnom narodne muzike loše su se ponašali. Jedino kod nas postoji podela na mlade i starije pevače. Pa Madona ima 56 godina i niko ne kaže: Vidi one matore babe kako peva. A, kod nas čim pređeš neke godine, mator si i ne valjaš. Sećam se kada je Đorđe Marjanović bio kod mene, čovek je plakao i tada mi se žalio da nije mogao da napravi koncert u Domu sindikata. Počeli su da ga zovu tek kada je oboleo, i daju mu nagrade za koje čovek i ne zna za šta su.
Ćerka i gitara
– Često sam pevao u Domu sindikata i to su bili neki susreti pevača. Išao sam pešice do trga Nikole Pašića, jer sam živeo u centru grada i jedva bih prišao jer je toliko naroda došlo da me sluša da sam se jedva probio. Inače, od obožavatelja nisam mogao da odem ni do novinarke, koja je bila na ćošku moje ulice. Tu su bile tri škole, i čim me vide da izađem iz kuće, nagrnu prema meni. Naravno bilo je tu puno obožavateljki, i to je sve deo posla i sve to imponuje do jedne određene granice.
– Sasvim slučajno sam upoznao suprugu Snežanu, i to na nastupu u Makarskoj. Svidela mi se odmah, a kupilo me je to što ona nije znala ko sam ja. To mi se mnogo dopalo. Uopšte je nije interesovalo ko sam i šta sam, kao i to što ona nije iz tog sveta. Snežana je diplomirani ekonomista. Bilo mi je bitno da nađem ženu koja će biti dobra majka, domaćica, jedno normalno biće. Imamo ćerku Sanju, koja ima 29 godina i ona se ne bavi muzikom. Kad je bila mala, u jednom ćošku stana bila je gitara i ja sam molio Boga da je ne uzme u ruke. Znajući kakva je ova moja profesija, posebno za žene, srećan sam što nije krenula mojim putem. Sanja voli muziku i umetnost, ali nema dovoljno talenta da se i bavi njome.
