Bojim se da većina Srba nije svesna da smo sa Republikom Srpskom dobili najvrednije što se može dobiti – slobodu. Zato tu svoju slobodu moramo čuvati kao zenicu oka svoga i toga treba da bude svestan svaki Srbin bez obzira na to sa kog je prostora. Zapad je i dalje zatrovan brojnim manipulacijama i lažima o nama, ali hvala Bogu istina polako dolazi na videlo i uveren sam da će sve laži pasti kao kula od karata.
Ovako počinje razgovor za “Vesti” Rodoljub Vidaković, predsednik Udruženja penzionisanih policijskih službenika MUP Republike Srpske.
Vidaković je prvi čovek koji se u Srpskoj otvoreno pobunio protiv nezakonitog delovanja visokog predstavnika, a zatim uspeo da dokaže nevinost 36 policajaca koje je upravo visoki predstavnik za BiH suspendovao iz službe 2007. godine pod optužbom da su učestvovali u događajima u Srebrenici jula 1995. godine.
Vidaković je zbog toga odlikovan najvišim priznanjem Republike Srpske – Ordenom časti, a borba jednog čoveka protiv sistema i jedan od najozbiljnijih pokušaja ukidanja MUP RS je tema knjige “Istina”, politikologa Milorada Gutalja, koja je sredinom nedelje predstavljena u Banskom dvoru u Banjaluci.
– Specijalnom odlukom visokog predstavnika Miroslava Lajčaka 10. jula 2007, samo dan pre održavanja komemoracije u Potočarima, 36 pripadnika MUP RS je ekspresno suspendovano sa posla, a zatim i optuženo da su učestvovali u zločinu u Srebrenici. Lajčak je zapravo samo sproveo u delo odluku njegovog prethodnika Pedija Ešdauna, koji je na svaki način pokušao da Republiku Srpsku razvlasti, a zatim predstavi kao zločinačku tvorevinu. Najpre je ukinuta Vojska Republike Srpske i svima je bilo jasno da će sledeće biti Ministarstvo unutrašnjih poslova RS. Prvo je pokušao da to učini uz pomoć srpskih političar, a onda je preko nas, čelnika sindikata MUP RS. Kada mu je i taj plan propao, visoki predstavnik je pokrenuo hajku protiv aktivnih policajca kako bi im se po svaku cenu dokazala umešanost u ratne zločine, a posebno u događaje u Srebrenici. Naravno, nije njega zanimala istina već da se na svaki način ukine MUP RS, a samim tim dovede u pitanje i sudbina Republike Srpske – ističe Rodoljub Vidaković.
Kada počinju otvoreni pritisci na MUP RS?
– Sve do 2005. godine pripadnici MUP RS su sporadično hapšeni i optuživani za razne ratne zločine. Mnogi su u pritvoru proveli i više godina da bi na kraju bili oslobođeni. Ali, organizovan pritisak je započeo marta 2005. i to nedugo pošto je u režiji visokog predstavnika u Mostaru organizovan sastanak sindikalnih predstavnika MUP Federacije BiH i MUP RS sa idejom da sindikati oba entiteta podrže ujedinjenje dve policije. U to vreme sam bio predsednik Regionalnog odbora sindikata CJB Bijeljina i drugi čovek sindikata MUP RS i u Mostaru sam se otvoreno suprotstavio takvoj ideji i sve kolege su me jednoglasno podržale. Ali već u martu te godine usledila je odmazda. Tužilaštvo BiH je uputilo zahtev Centru javne bezbednosti Bijeljina da se od svih policajaca iz regije Podrinja i Birča uzmu izjave gde su bili u periodu od 10. do 19. jula 1995. godine. Neke su direktno pozivali u Tužilaštvu BiH u Sarajevu da daju izjavu “u svojstvu svedoka”, a onda bi ih, na pravdi Boga, hapsili. Međutim, pritisci su kulminirali 2006. godine kada je sarajevsko “Oslobođenje” objavilo spisak 17.600 vojnika i policajaca dovodeći ih u nedvosmislenu vezu sa događajima u Srebrenici. Među borcima i policajcima Podrinja i Birča bio je to šok koji se ne da opisati rečima. Strah se uvukao u ljude, jer su postali svesni da mogu da budu uhapšeni i optuženi bez zrnca krivice – samo zato što su Srbi i što su branili svoje.
Zašto institucije Srpske nisu reagovale ili nešto preduzele?
– Ne znam. Otišao sam kod jednog od tadašnjih čelnika MUP i rekao mu da je sa odlukom visokog predstavnika o suspenziji 36 policajaca oblaćena cela služba i da naša država mora da reaguje jer je 600 aktivnih pripadnika MUP proglašeno zločincima pre bilo kakve istrage ili suda. Odgovorio mi je da ministarstvo ne može ništa i da je jedino rešenje da svako od nas pojedinačno privatno tuži “Oslobođenje”. Bio sam zgranut. Nismo mi bili u Srebrenici privatno, država nas je poslala. Kada sam mu baš to rekao, on je samo slegnuo ramenima.
Već sledeće 2007. godine usledio je novi udar na MUP RS, suspenzija 36 aktivnih policajaca?
– To je bila kap koja je prelila čašu, jer je visoki predstavnik za BiH suspenzije potpisao 10. jula, ciljano – samo dan pre komemoracije u Potočarima. Verovatno je namera bila da se ionako iziritirane Srbe na ovaj način primoraju na neki radikalniji korak, da blokiraju prilaze Srebrenici. Jeste, bilo je takvih predloga, ali ipak je prevladao razum da ne dajemo povod za nova hapšenja i satanizaciju. Za mene je bilo poražavajuće što su svi naši političari i predstavnici zaćutali. Ja sam od Vidakovića, od gorštaka sa Borogova. Plašimo se samo Boga i za istinu ćemo poginuti. Zbog toga sam odlučio da sam krenem u borbu i dokažem istinu. Ispostavilo se da je Rodoljub radio nešto što je trebalo da radi država i da je Rodoljub faktički prvi Srbin u Republici Srpskoj koji se otvoreno usprotivio samovolji visokog predstavnika i na kraju i pobedio!
Kako ste se onda našli u timu Tužilaštva BiH koji je sprovodio istrage?
– Kad je počela sveopšta hajka na srpske policajce, a kako su svi ćutali, kao potpredsednik Sindikata policije MUP RS, u više navrata sam insistirao u Tužilaštvu BiH, a kada to nije pomoglo, kucao sam na sva moguća vrata međunarodnih institucija tražeći samo jedno: da ako već treba da se sprovodi istraga protiv pripadnika MUP onda ona treba da bude brza, efikasna i tačna. Mnogo je do tada bilo Srba kojima su te lažne optužnice uništile karijere i živote. Istovremeno, ponavljao sam ono što i danas mislim: svako ko je počinio zločin mora da odgovara. Na kraju su mi u Tužilaštvu predložili da ispred sindikata MUP RS budem u timu koji će od osumnjičenih uzimati izjave, ali uz napomenu da ću krivično odgovarati ukoliko pokušam da bilo šta prikrijem. Znao sam šta me čeka, ali sam prihvatio, a Tužilaštvo BiH se obavezalo da će prvo rešavati upravo slučaj 36 suspendovanih policajaca. Počeo sam da radim posao koji sam radio čitav život – policijski posao. Proveravao sam alibije svakog suspendovanog policajca i za pet i po godina uspeo sam sve da ih vratim na posao. Ali mnogo bitnije je što sam uspeo da skinem ljagu i sa njih i sa MUP Republike Srpske.
Ne damo “Vesti”
“Vesti” su među prvima pisale o Vašoj borbi za istinom. Sada je naš list suočen sa orkestriranim napadima. Koja je vaša poruka?
– I dalje čuvam te tekstove u “Vestima”, a neki od njih su se našli i u knjizi kao trajno svedočanstvo o jednom vremenu, ali i o vašoj posvećenosti istini. “Vesti” sve ove godine istrajno pišu o stradanju srpskog naroda, zbog čega imate svu moju podršku. Tragično je da su se na meti orkestriranih napada našle “Vesti” – jedine dnevne novine za srpsku dijasporu i to samo zato što su profesionalne i objektivne. Nemam dileme da su ti napadi zapravo pokušaj da se ugasi istina – poručuje predsednik Udruženja penzionisanih policijskih službenika MUP Republike Srpske.
Napadi na Srpsku
I dalje su aktuelni pokušaji da se Republici Srpskoj “prišije” epitet “genocidne tvorevine”. Ima li načina da se Srpska odbrani?
– Postoji način, a to je istina. Istina je najbolje oružje. Stara je mudrost da država u ratu ratuje, a da se u miru čuva. Verujte da je nekad teže sačuvati svoju zemlju u miru nego u ratu. Svedoci smo da se i dalje pokušava falsifikovanje istine. Zapanjen sam nedavnom izjavom Serža Bramerca da je u Bosni bio međunarodni sukob, odnosno da su Srbija i Hrvatska izvršile agresiju. On to priča kao da smo svi mi koji smo prošli ceo rat bili na Marsu, a ne u rovu. U Bosni je devedesetih bio klasičan građanski rat koji su pripremali muslimani formirajući svoje “zelene beretke”. To je istina – ističe Vidaković.
Pravda za srpske žrtve
Kako je moguće da niko od muslimana nije odgovarao za zločine nad Srbima i sve što se događalo u Podrinju od 1992. do 1995?
– Nažalost, postala je praksa da se na tužnim komemoracijama, obeležavanjima godišnjica stradanja Srba stalno ističe da niko nije odgovarao za stradanje Srba. Ali do takvih žalopojki porodice žrtava nemaju nikakvu satisfakciju. Potrebno je da se sve institucije u Srpskoj, pre svega MUP i Tužilaštvo aktivno uključe u istrage za svakog ubijenog Srbina. Jeste, prošlo je dosta vremena, mnogi od zločinaca su u međuvremenu preminuli, ali i dalje je dovoljno onih koji su činili zločine, a i dalje slobodno šetaju. Verujem u novog ministra policije Sinišu Karana. To je dugogodišnji, iskusni policajac, pravi profesionalac koji ima i energiju i sposobnost da zajedno sa Tužilaštvom učini sve da i srpske žrtve dočekaju pravdu – naglašava Rodoljub Vidaković.
Istinom protiv laži
Šta ste kroz istragu ustanovili?
– Sa svakim od osumnjičenih kolega sam razgovarao više puta i ustanovio da je najmanje polovina njih optužena, a da u to vreme za koje se sumnjiče nisu bili čak ni blizu Srebrenice. Mnogi su izranjavani bili po bolnicama ili banjama daleko od Drine. Mnogo teže je bilo dokazati nevinost onim policajcima koji su od 10. do 19. jula 1995. godine zaista bili u Srebrenici. Ali niko od njih nije bio tamo svojom voljom već po naređenju starešina. Jedna grupa je bila na poslovima održavanja javnog reda i mira, a većina je bila raspoređena duž puta kojim su iz Bratunca i Srebrenice odlazili autobusi za Konjević Polje. Trebalo je prikupiti validne činjenice da se to i dokaže. Zato sam ponosan na rečenicu koju mi je izrekao Amerikanac, tadašnji šef istražnog tima za ratne zločine. On mi je na kraju mog mandata prišao, pružio ruku i rekao: “Rodoljube, ne da ste predstavljali svoj MUP, već ste predstavljali Republiku Srpsku. Vi ste tačan i činjeničan čovek, čisti profesionalac.” Zar mi je trebala bolja pohvala od ove.
Da li se neko, direktno ili indirektno izvinio kada ste dokazali da je 36 srpskih policajaca bezrazložno suspendovano i bez ikakvih dokaza optuženo?
– Red je bio da svi ti visoki predstavnici za BiH koji su učestvovali u tim prljavim igrama protiv Srba, kada se dokazalo da su pogrešili, muški izađu pred javnost i kažu da su pogrešili. Naravno da niko od njih to nije učinio i to je najtragičnije. To govori o njihovoj nadmenosti i na koji način vide demokratiju.
