Uprkos svim naporma da se čovečanstvo oslobodi zavisnosti od nafte, „crno zlato“ i dalje umnogome utiče na današnji svet. Ako će čovečanstvo ikada preći na druge energetske izvore osim fosilnih goriva, taj proces se neće desiti preko noći.
Masina, foto 1.jpg
Previše sadašnje infrastrukture i tehnologije je bazirano na fosilnim gorivima, za koje je još potrebno puno vremena i novca da bi se zamenili.
Ipak, dobro rešenje za prelazni period mogla bi da budu sintetička goriva, posebno ako mogu da budu proizvedena na čist, ekološki način.
Imajući u vidu da gorivo i dalje dobijamo iz zemlje, mašina koja bi mogla da stvara tečne ugljovodonike, bez potrebe da se bilo šta buši i da se grade platforme, zvuči prilično zanimljivo.
Gorivo.jpg
Napravljena u nemačkoj kompaniji „Sanfajer“ (Sunfire), mašina koristeći Fišer-Tropšov proces pretvara ugljen-monoksid i vodonik u tečne ugljovodonike.
Ceo proces je prilično složen, ali postoji nekoliko osnovnih koraka. Kako bi se dobili ugljen-monoksid i vodonoik, prvo se uzima voda i ugljen-dioksid. Voda se zagrevanjem pretvara u paru, a onda se iz nje odvajaju kiseonik i vodonik pomoći čvrstih oksidnih ćelija za elektrolizu.
Vodonik se onda koristi u reakciji izbijanja jednog atoma kiseonika iz ugljen-dioksida i dobijanja ugljen-monoksida, sa kojim vodonik kasnije reaguje i daje tečni ugljovodonik.
Proces.jpg
Međutim, proces zahteva priličnu količinu električne energije, najviše zbog pretvaranja vode u paru. „Sanfajer“ ipak tvrdi da je ceo proces oko 70 odsto energetski isplativ – što je mnogo veća stopa od uobičajenih motora za unutrašnjim sagorevanjem koji koriste dizel ili benzin.
Razvoj mašine koja obavlja ovaj proces (na slici) koštao je sedam brojki, a može da proizvede barel goriva dnevno, istovremeno reciklirajući 3,2 tone ugljen-dioksida. Imajući to u vidu, trebaće mnogo ovakvih mašina da bi potrebe za fosilnim gorivom bile zadovoljene.
