Mogli bismo konačno da odemo da se provozamo tom Šarganskom osmicom, reče mi žena jednog dana pošto nam je propao plan da letujemo u Grčkoj. Čitala na internetu da je baš super, starinski voz koji mili kroz netaknutu prirodu, pogled kao iz bajke…
Pa, da idemo, nije preko sveta, a i sramota je ne obići rođenu zemlju, u koju hrle toliki strani turisti, valjda oni znaju šta valja. Digosmo decu u cik zore, treba se probiti do Mokre Gore pre nego što krene prva kompozicija, ona u pola jedanaest.
Oćeš, brale!
– Voz je pun, nemate rezervaciju? – priupita kondukter, važan kao pilot boinga na interkontinentalnom letu.
– Ne, sad stigli iz Beograda.
– Možete jedino da stojite. Evo, tu se kupuju karte, imate još pet minuta.
– Koliko traje vožnja?
– Dva i po sata.
Mnogo je, kume, zagraja familija. Bacim pogled na vagone, stisnuo se narod na drvenim sedištima, zadnjica im već utrnula čekajući da svetsko čudo krene. Ne zna se šta je gore – da sediš, ili da stojiš. Ponos Železnica Srbije, uskokolosečna pruga duga 15 kilometara, koju je svojevremeno obnovio jedan od direktora, rodom iz ovih krajeva, mlati lepe pare. Čudo su ti zaluđeni turisti, pomislih, ali otkud ja među njima, ko da nikad nisam video ni brdo, ni vukojebinu.
Kome treba rampa
Stanica, da ne grešim dušu, lepa. Fini restorančić, pristojne cene, konobari se zalepili za televizor, gledaju “Sivi dom”, stoti put. Par Francuza, za koje nisam mogao da utvrdim da li su majka i sin, ili je neka Makron varijanta, škljocaju aparatima, ovekovečuju konak u etno-stilu, tare vagone sa oznakom Srpskih državnih železnica i upozorenje “Zabranjen prelazak preko šina!” baš u momentu dok u zabranjenoj zoni skakuće neki mali balavander, a deda ga milo gleda, uveren da table stoje da bi zajebavale pošten narod.
Dođe i taj svečani trenutak da sa četiri rezervacije plaćene 3.100 dinara uđemo u vagon sličan onima iz vremena Divljeg zapada. Zapišta lokomotiva, dizelka, na moje razočarenje ne ona sa prospekta, starinska, odudara od ostatka kompozicije. Ne prođe mnogo, kad opet pisak – rampa na putu stoji kao ukras, beznadežno podignuta, semafor iskrivljen i u kvaru.
– Jel mnogo skupo da se ovo popravi, ili čekate da neko pogine? – pitam pilota sa interkontinentalnog leta, koji pitanje iskusno prima na jedno, a ispušta na drugo uvo,
Tunel jedan, drugi, treći, dvadesetdrugi, stižemo na prvu stanicu. Lepa, da ne grešim dušu. I tu restorančić, ali pauza tek koji minut, da se uslika pejzaž sa nebeskih visina. Ocvala majka pokušava da identično obučenoj ćerki, u crnim helankama i crvenoj bluzi, nađe muža, mangupski je namešta da je slika pored zbunjenog, naočitog konduktera, koji paru Makron-Francuza objašnjava istorijat pruge.
Dođosmo i do famozne stanice Šargan. Gledamo okolo i pogađamo kuda ćemo nazad i kakva je to osmica po kojoj je trasa dobila ime. Ne lezi vraže: lokomotiva se otkači, napravi manevar i prikači se na drugu stranu kompozicije. Dakle, istom trasom nazad. Razočaranje. Ne i među strancima, koji i dalje besomučno i oduševljeno istrčavaju na svakom stajalištu i sa vidikovca škljocaju, škljocaju, škljocaju… Japanci ponajviše, nestrpljivi da slike pokažu ostatku ekipe koja je u Beogradu iznajmila kombi i krstari Srbijom.
– Ako stanete još jednom, baciću te dole – umoren učestalim pauzama u šali kažem kondukteru, oko koga obleću dve, već pomenute usedelice.
Pravac Parmenac!
Voz se vratio 20 minuta pre nego što su istekla ta dva i po sata. Slovenac sa partnerkom i autom sa tablicama KR-MICKA (?!), ljubitelj ljute rakije iz staničnog restorančića, uz škripu guma odjezdi dalje, prema Bajinoj Bašti. Moja familija, zaražena turističkim virusom, lista stotine slika u telefonima, a ja samo mislim na pečenjaru Rujna zora u Parmencu, gde je kilo mešanog mesa, uključujući i dimljene kobasice, 700 dinara, za nijansu manje nego karta za Šargansku osmicu. A, imaju i zaječarsko pivo od pola kila!
Kosooki turisti razmenjuju slike iz voza i Drvengrada i pakuju se u kombi, željni avantura. Pa se, onako slučajno, setih onog vica kad je brod na pučini bogu iza nogu počeo da tone, opšta panika, a unezvereni Japanac trči po palubi i viče: Šta da radimo, šta da radimo?!
– Oca vi japanskog, vi bi samo da radite – odgovori mu Crnogorac.
Oca vi vašeg, mislim se, pored vozova od 250 na sat, vi našli ovde da dođete…
Bata Đora na Maradoninom trgu
Čekajući famozni polazak u pola dva skoknemo da vidimo još jedno čudo – Kustin Drvengrad. Ćera razmišlja da slaže kako ima manje od 11 godina i eskivira plaćanje karte, ali mi mrki pogled na ulazu izmami i za nju tričavih 250 dinara.
Poslednje pripreme za muzički festival, neki momci dižu krov nad binom, al nekako ukrivo, zato što je onaj tamo elektromotor sporiji, objašnjava jedan od njih ostalima i stavlja tačku na problem.
U jednom od etno-kafića, u Kustinom stilu, kaficu lagano ispija Milovan Đorić, Bata Đora, prvi srpski bek i fudbalska legenda užičkog kraja. Posetioci sa divljenjem razgledaju savršeno ukomponovane drevne drvene zgrade, ulice i trgove Maradone, Matije Bećkovića, Federika Felinija, oldtajmere, među kojima i zeleno-beli auto nekadašnje istočnonemačke policije – sa čačanskim tablicama.
Posebna poslastica – improvizovani zatvori iz kojih vire Klinton i Solana. Stranci se smejulje, slikaju, komentarišu. Dole niže, kulturno-rekreativni centar Prokleta avlija, sa bazenom “Milorad Čavić”, vešto spakovanim unutar brvana ko zna koliko starih.
– Pustiće nas ovaj čika da pogledamo kakve su to sobe, je l’ da? – kaže postarija žena sa unukom ne baš oduševljenom radniku, koji odškrinu vrata na nekoliko trenutaka i opet ih zamandali katancem.
Niko da pita pošto je noćenje u tim Kustinim čudima. I bolje.
