Poslednjih dana se osećam malo drugačije. Hodam drugačije, potpuno ispravljen, s više samopouzdanja, govorim s više sigurnosti, ponavljam priče o momcima koji dolaze iz zemlje što je pet puta bila prvak sveta, a koja od 1964. do 2002. samo pet puta nije osvojila medalju na svim takmičenjima na kojima je učestvovala. Nikad nije lako pobediti svetske prvake… Momci rođeni u Jugoslaviji imaju određen odnos prema košarci, određenu prednost u odnosu na ostale. Gledali su i oni bezbroj puta Moku i Kiću kako nadigravaju moćni Sovjetski Savez, Ćosića koji s njegovih 2,12 cm s lakoćom dodaje lopte kroz neustrašivu odbranu Amerikanaca, Dražena, Divca, Kukoča i Rađu kako dominiraju svetskom košarkom i priželjkuje okršaj sa američkim Drim timom 1992. u Barseloni. Ljudi sa ovih naših prostora poseduju i samopouzdanje, ali i ‘bezobrazluk’, znaju da i na loš dan možemo da pobedimo bilo koga. Takav karakter se gradio 40 godina. Bora, Raša, Nebojša i Aca su imali viziju da podignu našu košarku u svetski vrh. Usledilo je mnogo godina teškog rada, odricanja, uspona i padova, ali sistem, tradicija, uspesi i – karakter su rođeni. Svi su videli da ovi momci poseduju ponos i želju, koji je uprkos svim dešavanjima u poslednje dve decenije uspeli da prežive.
Momci koji danas igraju su odrasli u ratovima, mržnji, ljubomori, a izrasli s hrabrošću, skromnošću i respektom i za sebe i za druge. Poslednjih 20 godina pokušavaju neki iz svojih ličnih interesa da "utuku" košarku, da prenesu na decu njihovu mržnju i samoživost, ali uprkos tim džinovskim vetrenjačama, Srbija ima momke koji ne samo da znaju da igraju košarku nego i da predstavljaju našu zemlju sa puno osmeha, timskog duha, borbenosti… Poslednjih decenija odrastala su naša deca u mržnji, ali nisu dozvolili da im nekolicina večitih političara i demagoga oduzme ono što su gradili Karadžić, Tesla, Pupin, Andrić, Milanković… Deca kao Marković, Kalinić, Đoković, Ivanović, Maksimović, pokazali su pravo lice naše zemlje. Pokazali su da se Sizifov posao u Srbiji ipak isplati.
U svojih 26 godina i deceniju putovanja po različitim zemljama upoznao sam mnogo takve dece, koja žive van otadžbine ali misle na vršnjake u Srbiji, razmišljaju kako bi bilo da i oni imaju iste mogućnosti kao i mladi u Švajcarskoj, Nemačkoj, Americi… Upoznao sam naše matematičare koji dobijaju stipendije na Oksfordu, naše inženjere koji projektuju tunele u Nemačkoj, naše hirurge u Rimu, muzičare u Parizu, bankare u Njujorku i advokate u Londonu. Upoznao sam Ivana, Marka, Milana, Moniku, Sanju i Anju, decu koja od Srbije ništa nisu dobili, a mnogo su dali… Moji drugari iz Amerike me zovu i kažu kako sam bio u pravu, da se u Srbiji igra najbolja košarka. Drugari u Portoriku me pitaju kako bi njihovo prezime zvučalo s našim "vić", kažu, da ima neke magije u tome. Ovih dana hodam s velikim ponosom, a ponosni su i Bora, Praja, Divac, ponosni su svi Srbi, Hrvati, Makedonci, Slovenci, Crnogorci…
