Za fotografa Ivana Strahinića (55), Leskovčanina koji živi u Beogradu, Srbija nema tajni. Za skoro dvadeset godina koliko fotografiše njene predele obišao je svaku opštinu i zabeležio prizore od kojih zastaje dah. Tragajući za savršenim trenutkom prešao je, kako kaže, sigurno milion kilometara. Njegovi radovi nas navode da se zapitamo jesmo li svesni koliko je zemlja u kojoj živimo lepa i da li je dovoljno poznajemo.
Fotografiju je zavoleo još u detinjstvu, najpre kroz školske klubove. Magija njenog nastanka i miris razvijača opili su ga toliko da je postala njegov život.
– Skoro dvadeset godina se bavim uglavnom pejzažnom fotografijom, sa malim izletima u studijsku. Vrlo malo radim u kontrolisanim uslovima. Pejzažna fotografija nisu razglednice, to je istraživanje, to je stil života. Iako se trudim da planiram, često mi to ni sama priroda ne dozvoljava, dešava se da krenem pa gde me put odvede, na sever u Vojvodinu ili, recimo u Novu Varoš, Prijepolje…
Šumski čovek
Da bi nastala, svaka fotografija mora da prođe kroz tri faze. Prva je planiranje lokacija i putovanja, druga rad na terenu i treća obrada fotografija. Ivan uglavnom na teren ide džipovima jer su oni ti koji mogu da ga odvedu na nepristupačna mesta. Nije mu strano ni da pešači, ali nema se uvek vremena, jer kako kaže, fotograf juri za trenutkom.
– Stalno imam taj osećaj da nisam stigao sve da zabeležim i to me drži, ta neka vrsta radoznalosti. Kad sam odlučio da krenem na fotografsko putovanje kroz Srbiju, da praktično živim tu vrstu posla, bilo mi je jasno da je ljudi ili površno ili uopšte ne poznaju. Dogodi se da na terenu meštanima pokažem fotografije, a oni me pitaju “Da li je moguće da je ovo kod nas?” To je za mene i vrsta pohvale, jer znači da sam kao fotograf uspeo da nekom mestu dam jednu novu dimenziju, a sa druge strane je i poražavajuće. Trebalo bi da upoznamo svoju zemlju, da svako krene bar od kraja u kome živi – kaže Ivan za “Vesti”.
Kada je bila mala, ćerka ga je zvala šumski čovek, ne zbog izgleda, kaže kroz smeh, već samoće koja mu prija dok radi u prirodi.
– Kad odem na putovanje želim da osetim apsolutno sve, da krenem kad želim, da stanem kad želim. Bilo kakve grupne ture mi nisu omiljene, jer ljudi uvek imaju određene prohteve. Kada sam sam mogu da oslušnem prirodu oko sebe, fascinantno je koliko se stvari oseti i doživi. To je neki moj način rada, koji ponekad nije zgodan, kao na primer kad se sam zaputim na planinu – objašnjava Strahinić.
Jutarnja magija
Događalo se, da mu se pokvari auto, da naiđe na divlje životinje, da se izgubi u šumi.
– To su veoma nezgodne stvari ako ste sami. Recimo pomislim da sam odmakao daleko, a posle nekoliko sati nađem se na mestu s kog sam krenuo. Volim da ulazim sam i u pećine, što nikako nije preporučljivo, ali je osećaj neverovatan. Zbog svega toga se trudim da neko uvek zna gde sam – priča naš sagovornik.
Njegov posao zahteva poznavanje prirode, lokalnih vremenskih prilika, ali i određene planinarske veštine.
– Mi pejzažni fotografi ne radimo u kontrolisanim uslovima. Recimo dok stignete na mesto gde ste planirali da fotografišete vreme se toliko promeni i vi ste izgubili onaj magični trenutak. Doba dana, ugao Sunca, temperatura svetla je nešto što je nama veoma važno. Najbolji snimci nastaju ili rano ujutru ili kasno poslepodne. Ujutru ima magle, isparenja iz zemlje, kapljica rose na lišću, svetlost je savršena. Međutim, ta magija brzo nestane, prvi jači zraci sunca sve promene. Zato morate biti na pravom mestu u pravo vreme – objašnjava Ivan, kojem je najveći problem da napravi selfi i u tome mu kako kaže pomaže ćerka.
Ono što ga opredeljuje koje će mesto fotografisati je, kako kaže, njegova energija.
– Srbija ima mnogo neverovatnih mesta. Možda neka nisu dovoljno poznata, ali imaju neverovatnu energiju koja vas vodi tamo. Nekad će to biti pećina, nekad reka ili jezero. Volim da se penjem, iako nisam planinar u klasičnom smislu, prija mi kad uložim napor i popnem se na mesto s kog se pruža vidik, oblaci, magla…
Selidba ždralova
Za sve koji bi da bolje upoznaju Srbiju, Ivan ima savet, da biraju prema svojim afinitetima, u zavisnosti da li žele više ili manje avanturizma.
– Stara planina, definitivno, uzduž i popreko. Može i sa pirotske i sa knjaževačke strane. Ko može od Babinog zuba da se popne do Midžora, to ostane upečatljivo, usadi se u pamćenju, ja volim da kažem da je to penjanje za lepo sećanje. Parče Srbije koje možete da osetite u izvornom obliku. Zatim, Pešter, Prijepolje, Jabuka, Sopotnica, Jadovnik…
Mogao bi, kaže, satima da priča o Prijepolju.
– Ko bi u ravnicu, Novi Bečej, malo mestašce koje veoma iznenađuje. Tu je Tiski kej, Arača, Slano Kopovo… Ako imate sreće da u ovo doba godine poseti Slano Kopovo možete da vidite hiljade ždralova koji se spremaju za selidbu. Oko Sombora, koji odiše elegancijom, ima puno divnih mesta. Zatim Zlatibor ako znate da ga otkrijete. Takođe, Dragačevo je divno mesto za uživanje, a odatle možete da obiđete i vidite sve manastire Ovčarsko-kablarske klisure, da se popnete na Ovčar odakle “puca” neverovatan pogled… Ja sam Leskovčanin pa ne mogu da ne preporučim Kukavicu i kanjon Vučjanke koji mi je u srcu, zatim vidikovci Tare… Mogao bih ceo dan da nabrajam. Srbija je lepa zemlja koja ima toliko toga da ponudi – navodi naš sagovornik koji kroz svoju NVO Srbija od srca već dugo radi na promociji naše zemlje.
Nedavno je pokrenuo i projekat “365 dana kroz Srbiju” u okviru koga putem društvenih mreža i medija objavljuje magične fotografije naše zemlje, a naredne godine na sajtu organizacije predstaviće i svojevrstan vodič kroz Srbiju.
Bilbord izložba
– Izložbe mi nisu omiljena stvar, možda se kolege ne bi složile. Ja smatram da fotografija koju ja radim mora da ima neku drugu vrstu komunikacije sa javnošću, i onda se trudim da fotografije prikazujem na mestima koja nisu u toj kamernoj formi. Opet sam imao bilbord izložbu, godinama je trajalo na hiljade bilborda sa mojim fotografijama bukvalno u celoj srbiji. Kompanija Alma Kvatro izašla u susret i onda na bilbordu videte fotografiju formata četiri puta tri metra i bio je ogroman projekat. Onda ta izložba 33 fotografije u Ušću opet je bila neočekivana. Potpuno druga vrsta izlaganja. Trenutno radim nešto što smatram veoma interesantnim zove se “365 dana kroz Srbiju”, hoću da ispratim svaki dan, nečiji i moj život u Srbiji i da je prikažem kroz 365 fotografija i možda će to da traži neku vrstu klasičnog izložbenog prostora. Planiram da napravim jednu monografiju koja će biti zbirka tih fotografija – priča Ivan.
Sveti bor
Najstariji bor u Srbiji, koga su meštani prozvali Stari ili Sveti bor nalazi se na Kamenoj gori u blizini Prijepolja. Za Ivana je to čarobno mesto kom se uvek vraća.
– Jutro pored Svetog bora je nešto neverovatno. Njegova pozicija je takva da dok sunce izlazi vidite njegovu siluetu. Ako ste ujutru tamo u pravo vreme onda ćete videti neverovatnu boju neba i njegovu siluetu koja kao da vam priča neku priču, tera vas da stojite i razmišljate…
Krava iz Krive Feje
Od svih divljih životinja koje je sretao i za koje kaže da neće prve napasti ako se ne osećaju ugroženo, desilo mu se da ga napadne jedna domaća.
– U Krivoj Feji kod Vranja pojurila me krava. Ne znate kako da reagujete u takvim situacijama, jer krave obično mirno pasu na nekoj livadi, vi samo prođete. Zato i nisam očekivao da krene na mene borbeno, ali šta drugo raditi u takvoj situaciji, osim bežati… Na kraju se ispostavilo da nije ona toliko agresivna, već kako seljaci kažu “malo nezgodna” – priča Ivan.
Dečak sa Horgoša
Pre devet godina Strahinić je prešao Srbiju pešice, 730 kilometara od Bolisegrada do Horgoša. Putovanje je trajalo 33 dana, a isto toliko fotografija sa ovog putovanja bilo je izloženo u Tržnom centru Ušće. Izložba je bila prodajna, a sav prihod otišao je jednoj porodici kojoj je bio potreban. Ceo projekat realizovan je u saradnji sa Fondacijom Divac.
– Na kraju putovanja, kod Horgoša sam našao jednu prodavnicu i kako mi se mnogo jelo slatko nakupovao sam punu kesu bananica. Onda se pojavio jedan romski dečak. Podelio sam slatkiše sa njim i toliko smo pojeli da nam je obojici bilo muka. Ali sam ga na kraju fotografisao svog umazanog od bananica i to mi je jedna od najdražih fotografija.
Suze Italijanke na Pešteru
Strahinić je imao priliku da radi sa Paolom Kasali, fotografom iz Italije. Slučajno su se upoznali i zajedno proputovali petnaest hiljada kilometara.
– Zaljubila se u Srbiju, u Italiji je izdala i jednu knjigu koja se zove “Mali srpski rečnik”. Ona fotografiše ljude, trenutak, prošla je ceo svet a zaplakala je jedino na Pešteru. Ljudi koji žive tamo, opstaju u surovim uslovima, gotovo da nema puteva… Kad odete na Pešter dobićete pršutu, sir i rakiju, to je sve što oni imaju. Kada sam bio sa njom dogovarali smo se da odemo na ručak, ali niko od tih ljudi nije želeo da uzme novac. Način na koji su je dočekali, na koji su je ispratili, krenule su joj suze. Prošla je ceo svet, ali mi je tada rekla “Ovo nigde nisam osetila”.
Gospodar Midžora
– Dok sam snimao serijal emisija o Srbiji koji se zvao “Put pod noge”, imao sam i deo ekipe koji je radio video-materijale. Tako smo jednom rano ujutro iz planinarskog doma snimatelj i ja krenuli da se popnemo na Midžor. Ispred nas se stvorio pas koji nas je pratio. Malo je zavijao, a onda mu se pridružila i ženka, njegova devojka. Dostojanstveno su išli sa nama do vrha. Videlo se da je gospodar planine. Podelili smo hranu sa njima, a onda me je pas pogledao kao da me vodi negde. Krenuo sam za njima, a onda su oni seli jedno pored drugog tako neverovatno kao da poziraju, dok se iza njih pruža vidik. Tako je nastala jedna od najlepših fotografija. Nisu se pomerili sve dok nisam završio. Godinu dana kasnije, dolazio sam ponovo i tražio ga, ali su mi rekli da ga već duže vreme nema i ispričali mi kako je bio neverovatan “lik” taj pas i da u okolini nije bilo čak ni vukova. Svojim stavom je branio planinu – priča Ivan.
