Na Balkanu nema jače magije od vlaške. Ova tema je okovana predrasudama. Kada se kaže magija, mnogi pomisle na grbavu staricu sa kukastim nosem i dugačkim noktima koja u kazanu kuva gavranove kandže.
To je pogrešno. Da bi se u potpunosti razumela čarolija Homolja, neophodno je da se čovek rodi na obroncima ovih planina gde se živi u sadejstvu sa prirodom, traži se sličnost sa precima i neguju kultovi, kaže za “Vesti” Vića Mitrović,politikolog i pisac iz Sent Galena povodom svog novog romana “Nebeska magija Vlaha – muški roman o vlaškoj magiji”.
– Kada je naš poznati novinar Vanja Bulić pre tri godine bio u Sent Galenu govorio mi je o Borislavu Pekiću i njegovom “Zlatnom runu”. Ja sam mu pričao o poznavanju vlaških rituala. Upitao me je zašto ne bih napisao roman koji bi se zvao “Zlatni rog”, dodajući da mistika intrigira ljude. Poslušao sam ga. Srž sam izvukao za šest meseci. Falio mi je dobar sinopsis, radio sam sa jednim urednikom koji mi je mnogo pomogao – objašnjava naš sagovornik.
Šamanka Jeva
Ovaj roman ima motive trilera. Bavi se potragom šestoro ljudi za zlatom koji je Vlad Cepeš, knez i vojvoda Vlaške u poznom srednjem veku, danas poznat kao grof Drakula, poslao za Hilandar. Taj tovar je nestao između dva manastira – Tumana, blizu Golupca, i Blagoveštenja, u Gornjačkoj klisuri.
– To blago koje je vremenom postalo mit rasplamsava maštu svima koji čuju za tu priču. U poteru kreće šestoro ljudi – šamanka, monah, kopač zlata, novinar, kolekcionar i tajkun. Istovremeno oni tragaju i za sopstvenim identitetom. Kako to izgleda posebno osećamo i znamo mi u dijaspori. U tuđini smo na meti mnogih promena, gubi se mentalitet, zaboravljaju koreni. Na jednom mestu u romanu kažem: “Kad ne znam na koju ću stranu, okrenem se nazad odakle sam krenuo” – napominje Mitrović.
Ovaj roman je neverovatan miks religije, mistike, fantastike, istorije. Sve junaci su povezani nevidljivim nitom magije koja volšebno spaja vekove, objašnjavajući mnoge čudesne događaje. Jedna od junakinja uzbudljivog romana je i Jeva Žuržonje, tetka Viće Mitrovića, nadaleko čuvena šamanka:
– Moja tetka je sa 25 godina ugledala zmaja. U snu joj se obraćala žena u dugačkoj crnoj odori. Prepoznala je u njoj Svetu Petku. Žene u Homolju, inače, Veneru i Svetu Petku smatraju istovetnim božanstvima. Venera joj je dolazila u pohode sve dok nije naučila bajalice i rituale narodne medicine. Proricala je gledajući u kukuruz jer, po vlaškom verovanju, pasulj je neiskren. Imala je 44 zrna, bacala ih je i slagala u tri kamare kako bi se formirala kosmička ravnoteža. Na osnovu toga bi određivala da li je slučaj za nju ili ta osoba treba se obrati lekaru za pomoć. Mnogima je savetovala da se mole u manastiru ili na grobu čuvenog monaha Tadeja u Vitovnici.
Posmrtna pesma
Upravo se u romanu “Nebeska magija Vlaha” Jevi za pomoć obraća tajkun iz Žagubice. Ona ga upozorava da je nemoguće prići blagu u utrobi planine bez žrtava. Rekla mu je još da će se neko približiti zlatu. Bogataš je pomislio da će to baš biti on. Kad je otišao, šamanka je počela da izgovara bajalicu za spas života. Desilo se upravo ono što je Jeva predvidela. U grozničavoj želji da se domogne bogatstva tajkun je tragično i misteriozno završio… Njegov drug Živorađe, kopač zlata, izgovara Pertekaturu, posmrtnu ispraćajnu pesmu u kojoj se, pored ostalog, kaže: “A mrtav je na put pošao, s jednog sveta u svet drugi, preko mnogo međa krenu. Tamo gde je on pošao, bela zora ne zabeli, sunce nikad ne izlazi, nema sjajne mesečine”…
– Svi važni rituali u kultu mrtvih kod Vlaha propraćeni su obrednim pevanjem. Pertekatura ili ispraćajnica je pesma koja umrlog najkraćim putem vodi do raja. Tako je bilo hiljadama godina. Danas je ova posmrtna ceremonija u izumiranju, ali je kao narodno, književno i kulturno dobro postala predmet istraživanja Austrijske akademije nauka. Istraživači ove ustanove, na čelu sa profesorom Tedeom Kalom, zajedno sa Kulturno-prosvetnim centrom u Petrovcu na Mlavi uradili su zvučni zapis posmrtne ispraćajne pesme koji traje više od dva sata i preveli tekst sa vlaškog na srpski i engleski – ističe Mitrović.
Nemoguće je prepričati “Muški roman o vlaškoj magiji”, uzbudljivo štivo u kojem se prepliću snoviđenje i java, višeslojnu priču koja spaja vekove i daje mnoga objašnjenja, ali i golica znatiželju čitalaca, opijenih obojenim homoljskim vetrovima i opsednutih iskonskom čežnjom da saznaju kojom prečicom se stiže do vrata sreće…
Ranjeni jelen sa pozlaćenim rogovima
Naš sagovornik objašnjava da se u posmrtnoj pesmi peva potkovanom jelenu sa pozlaćenim rogovima:
– Duša umrlog se nalazi na poljani prepunoj crvenih božurova. Stiže jelen. Iz njegovih usta izlazi miomirisna para, iz nozdrva kaplje vosak. Oči njegove rone potoke suza. Kopita mu se od varnica ne vide, a rep mu je obasjan purpurnim zvezdicama. Galopirajući, briše repom svoje tragove – sve zato što je ranjen! U svojim rogovima u specijalnoj kolevci nosi dušu pokojnika…
Kad mržnja postane ljubav
Vića Mitrović je prethodno objavio tri knjige životnih priča naših ljudi u dijaspori “Rusalka, žena koja pada”, “Ljubav nad ljubavima” i “Zašto muškarci plaču”. Priredio je i dve edicije dečjih vlaških pesama, priča i umotvorina.
– “Zašto muškarci plaču” govori o Albancu, zadojenom mržnjom, koji se slučajno sreće sa Srbinom u zatvoru na istoku Švajcarske. Komunikaciju počinju na nemačkom jeziku, sve dok se u jednom trenutku ne shvate da su se pre izvesnog vremena gledali preko snajperskog nišana. Počelo je mržnjom, ali su šetajući se napred i nazad balkanskom rutom, odlučili da spoje sopstvenu krv. Postali su najbolji prijatelji i kumovi – podseća Mitrović.
