Što bi rek’o Nušić, svašta čoveku na um padne kad legne u krevet. I onda, logično, to mu se i u snove prenese.
I tako ti ja sanjam…
Kao, vozim nekom čudnom ulicom, poštujem ograničenje, prilagođavam brzinu uslovima saobraćaja, uredno pazim na vertikalnu i horizontalnu signalizaciju. Jer, brale, s novim zakonom nema šale.
Kad, iz magle odjednom iskoči svetleći prsluk sa šapkom i palicom "stop".
Poznat mi nešto…
– Dobar dan, gospodine, vaše isprave – reče prsluk poznatim glasom, obavijen maglom.
Da se ubijem, al’ ne mogu da se setim ko je, pa to ti je!
Gleda prsluk moju dozvolu, nagne se ka meni i ja vidim: ministar policije lično!
– Ivice, ti li si!
– Pssssst! – zakoluta ministar očima. – Ćuti! Mi se ne znamo, jasno?
– Ma kako se ne znamo! Sećaš li se kad si na fakultetu nosio onaj kaputić i družio se s Vladom iz Čačka… – zapeo ja.
– Gospodine, ja Vas ne poznajem! – reče ministar pretećim glasom, svaki čas pogledajući na kolegu iz patrole, pa me odvuče u stranu, dalje od radoznalog pogleda nepotkupljivog pripadnika Uprave saobraćajne policije MUP-a Srbije.
Osvrnu se oko sebe, pa mi reče:
– Pa, dobro, jesi li ti lud?!
– Što, bre, Ivice?
– Čitaš li ti i slušaš li moje izjave za javnost?
– Naravno, ja ih gutam!
– I? Da li si čuo kad sam rekao: rođaci, prijatelji, familijo, poznanici, slučajni znanci – ne zovite me ukoliko napravite saobraćajni prekršaj! Jer vam pomoći neću, pa da vam je sir k’o kajmak.
– Kako da nisam čuo, pa ta je izjava obišla državu munjevitom brzinom. Lično sam je prepričavao retkima koji za nju nisu znali.
Tu se iznervirani ministar malo odobrovolji, pa mi objasni:
– Pošto sam, dakle, skinuo s vrata svu tu bulumentu koja bi da ima protekciju, rešio sam da krenem u tajnu akciju "Ministar – drug na drumu". Ta akcija podrazumeva pomoć ljudima koji nit imaju vezu u policiji, nit para. Ubacujem se u patrole i sprečavam da ubogi vozači zbog sitnice plaćaju kazne. Što, priznajem, nije baš po slovu zakona, ali je, priznaćeš sad ti meni – humano i u duhu socijalizma – u dahu referisa ministar.
Ja slušam bez daha, zinuo ko pečena glava. Znao sam da je ministar čovek naroda, uostalom toliko godina ga poznajem, ali me je ova humanitarna akcija prosto oborila s nogu.
– Alal vera, šta reći… – jedva izustih.
– Tako da ću ti oprostiti trulu školjku, ćelave gume, trougao po kineskim standardima, prvu pomoć bez gaze odgovarajućih dimenzija i pokvarenu poziciju. Ali, pazi: gledaj da to nekako središ, jer – neće uvek biti mene na drumu da ti priteknem u pomoć.
Još mi se ushićenje nije ni stišalo, a osetih nečiju ruku kako mi drmusa rame:
– Ferdinande, dragi, ustaj. Vreme je da krenemo za Sarajevo…
Skočih kao oparen iz tog drugog, ružnog sna, taman na vreme da se spremim za novi radni dan, koji je za čoveka, kako mudro kaže drug Lenjin, najveći praznik.
Tako da sam ostao u dilemi da li da tugujem ili da se radujem što sam se probudio.
