Slikarka Slađana Milošanović, umetnica rodom iz Majdanpeka koja više od dve decenije živi u Italiji, obogatila je svoju karijeru kolektivnom izložbom u Rezani, nedaleko od Treviza, na kojoj je predstavljala Srbiju. Neumorna ambasadorka s kičicom u ruci, odlično poznata čitaocima “Vesti”, priča za naš list da je izložbu u Gradskoj biblioteci 14. decembra otvorio lično gradonačelnik Rezane Stefano Boza.
– Za ovu priliku sam pozvala i umetnike Udruženja slikara iz Kastelfranka, na čijem je čelu Antonio Topao. Podsećam, i ja sam u članstvu ove divne umetničke družine. Uz izraze zahvalnosti, Topao je poželeo svima nama srećne novogodišnje praznike, a pridružio mu se i predsednik Udruženja slikara Rezane Tulio Zekin koji je ponaosob, za svakog od nas, dao malu kritiku. Govorio je precizno, otvoreno i profesionalno o izloženim delima. Radosna sam što je vladalo ogromno interesovanje za izložbu. Bilo je i onih koji su poželeli da kupe slike, kao i onih koji nas verno prate i želeli su da vide naša nova dela – priča Slađana. Sagovornica “Vesti” ističe da je zadovoljna što se dobar glas o slikarima iz Rezane daleko čuje i širi po celoj Italiji.
– Za nas umetnike to je moralna nagrada, nekada nam više znače znatiželja i iskreni komplimenti posetilaca nego kupljena slika. Sve ima svoju vrednost i svoj značaj. Između umetnika i posmatrača, odnosno zainteresovane osobe koja sa divljenjem i poštovanjem gleda umetničku sliku postoji neka ,”tajna veza”, neka neraskidiva simpatija i empatija, a to nema cenu; za takvu emociju slikar živi. Do sedam uveče sala je bila krcata, stalno su pristizali gosti i u jednom trenutku nismo mogli da se mimoilazimo od gužve. Ne pamtim da je bila takva posećenost. Tako sam izgubila priliku da napravim fotografije za sebe, jer je mnogo posetilaca izrazilo želju da se fotografiše sa mnom i nestrpljivo čekali razmenu mišljenja – dodaje umetnica.
Divan pejzaž
Slađana nam otkriva da se mnogima posebno dopao pejzaž sa crvenim makovima i da je bilo dosta onih koji su poželeli da ga imaju u svom vlasništvu, ali ta slika je već bila rezervisana.
– Ovu sliku sam radila sa toliko ljubavi da sam se trudila da predstavim raskošnu lepotu crvenih makova u punom svetlu. Upravo me makovi podsećaju na moje detinjstvo u rodnom Majdanpeku. Posebnu draž ovom događaju dala je činjenica što je na izložbi bila i moja kćerka Aleksandra, moj najstroži kritičar i sudija. Ako se njoj slika dopadne, znam da će se svideti i ostalima. Prefinjeni ukus za umetnost nasledila je od mene, ali ume da bude i surovo iskrena u svojim kritikama. Naravno, poštujem svačiju primedbu, savet, sugestiju i kompliment, umetnik mora da bude fleksibilan, korektan i otvoren za sva reagovanja – ističe slikarka.
Porodična podrška
Aleksandra Vlku takođe je poznata među Srbima u Italiji. Ona se bavi muzičkom umetnošću i mikrofonom i glasom pronosi slavu svoje otadžbine.
– Ponosna sam na majku, ali joj uvek iskreno kažem šta mislim o svakoj njenoj slici. Osetim kada će neko delo očarati posmatrača, a kada ima osrednju vrednost koja neće “dotaći” publiku. Bavim se muzikom i isto tako znam i osećam kada pesma dirne slušaoca, a kada ga ostavi ravnodušnim. Naravno, to je deo svake umetnosti, ne može svako delo da bude remek-delo. Došla sam sa svojim momkom na izložbu, jer sam želela da vidi i on mamine slike, ali ujedno da joj budem i podrška – naglašava Aleksandra, ne krijući radost što su tog 14. decembra svi putevi ljubitelja umetnosti u Venetu vodili u Rezanu.
Sudbinski susret
Podsetimo, Slađana je svoj talenat za slikanje ponela iz zavičaja kada ga je napustila sa 27 godina života, te daleke 2000. Tada su iz njene kičice počele da se rađaju prve slike u tuđini, u rasejanju. Još kao učenica nižih razreda osnovne škole počela je da se ističe svojim darom za crtanje. Sve njene crteže su obavezno slali na izložbe. Kada je već stasala, završila školu i počela da radi kao matičar u opštini Majdanpek, sudbina je htela da u njenu kancelariju uđe jedan lokalni slikar. Ne znajući za njen talenat, primetio je da ima izrazito lep rukopis i pitao je da li ona slika. Odgovorila mu je odrično. Predložio joj je da kupi platno i boje i onda ju je lično usmerio na pravi put slikarstva, sa koga se nije udaljavala, a njen urođeni dar doživeo je pravi procvat u Italiji.
