Episkop buenosajreski i južno-centralno američki, vladika Kirilo Bojović ističe da je pred Srpskom pravoslavnom crkvom težak zadatak da nadomesti nestanak dve duhovne gromade, patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija, a da će budući srpski patrijarh biti simbol duhovnog jedinstva naroda u otadžbini i rasejanju.
Duhovni učenik, ali i prijatelj Amfilohija, vladika Kirilo je pristao da za našu dijasporu osvetli život i ulogu nedavno preminulog mitropolita crnogorsko-primorskog. U intervjuu za “Vesti”, ovaj episkop podseća da je Amfilohije svojom žrtvom izveo narod iz “vavilonskog ropstva” i “brozomore”, što je za rezultat imalo vraćanje Crne Gore pravoslavnoj veri i nedavno izglasavanje, kako ističe, Vavedenjske vlade slobode.
Simbol jedinstva
Nažalost, u kratkom razmaku, Srpska pravoslavna crkva je ostala bez dve duhovne gromade, patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija. To je veliki udarac i za Crkvu, ali i za narod.
– Da, u pravu ste. Veliki gubitak i za Crkvu i za narod s obzirom na ugled njih dvojice u narodu i društvenom životu, njihov značaj i kao duhonosnih otaca unutar Crkve, njihov značaj kao molitvenika pred Bogom. Nedostajaće nam njihov savet i pouka. Oni su bili “Dva svedoka Božja ili dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Gospodarom zemlje” (Otkrivenje 11, 4). Ovih meseci treba da se molimo Bogu i Bogorodici i našim Svetima da nam pokažu njihove dostojne naslednike.
Šta bi morao da bude ključan zadatak budućeg srpskog patrijarha?
– Nekako mi je neprijatno da odgovorim na ovo pitanje, jer ono svakako prevazilazi moju moć percepcije. Ali ipak, kad ste me pitali, da kažem da je po mom mišljenju ključni zadatak budućeg srpskog patrijarha da bude simbol duhovnog jedinstva našeg naroda, a tu podrazumevam sva čeda naše Svete Srpske pravoslavne crkve bez obzira na naciju ili boju kože, među kojima je najviše Srba naravno, ma gde da on živi i radi, u otadžbini ili rasejanju. To je uvek bila glavna uloga patrijarha srpskog.
Mitropolit Amfilohije je bio ne samo vaš duhovni otac, već i prijatelj. Kako biste ga opisali u nekoliko rečenica?
– On je bio duhovni otac i prijatelj mnogim ljudima. U nekoliko rečenica veoma je teško opisati mitropolita Amfilohija. Bio je nesumnjivo Božji čovek, svetog života. Čovek pun vere i neke unutrašnje snage, starao se posebno da mu unutrašnje stanje duše odgovara svemu što radi ili govori. Govorio je da ukoliko želimo da naša reč bude dejstvena, moramo se starati da nam i unutrašnje stanje bića odgovora onome što govorimo ili radimo. Moguće da je zbog toga imao veliki uticaj na ljude. Jedan mudri čovek u Argentini rekao mi je da je ostao zadivljen kako mitropolita Amfilohija ljudi slušaju i kako su se sve reči koje je on govorio ispunile. Bio je plodonosno drvo koje je dalo stostruki dobar plod. Bio nam je i duhovni otac ali i majka svima onima koji su svoj život posvetili Bogu. Nosio je sve naše slabosti i opraštao ih bez ikakvih epitimija. S druge strane, bio je vrlo strog i nekada sa teškom reči za sve one koji su napadali Crkvu i pokušavali da ometaju njen rad.
Vavedenjska vlada
Matija Bećković je poručio da “Bog svakoga drži na zemlji dok ne završi ono što je započeo”. Šta je mitropolit ostavio budućim pokolenjima?
– Matija Bećković je kao i uvek divno govorio. Trebalo bi dosta vremena da se navede sva zaostavština mitropolita Amfilohija. Više od 700 crkvenih objekata novih i obnovljenih u Mitropoliji, uz to je pomagao crkveni život svuda gde je trebalo i gde deluje SPC. Zatim nekoliko desetina njegovih sabranih dela u kojima su izložene glavne smernice i zaveti za naš pravoslavni narod. Mitropolit je ostavio lični primer života po jevanđelju koji će biti sve svetliji kako vreme bude odmicalo. I posebno ostavio je iza sebe preporođenu živu Crkvu i preobraženu Crnu Goru. Za one koji samo misle u ekonomskim i kulturnim kategorijama ostavio je Crnoj Gori i njenom narodu prekrasna kulturno-umetnička dela arhitekture i pisane reči i učinio je Crnu Goru atrakcijom verskog turizma. Blagoslovio je na kraju gospodina Zdravka Krivokapića, čoveka punog vere i znanja, da preuzme kormilo vlasti u Crnoj Gori. Tako smo i dobili novu Vavedenjsku vladu.
Slažete li se da je upravo zaslugom Amfilohija vraćena vera u Boga u Crnoj Gori?
– Naravno da je uloga mitropolita Amfilohija bila centralna. Ali treba reći da pravoslavna vera u Crnoj Gori nikada nije ni ugasnula. Stari mitropolit Danilo (Dajković) je govorio da je njegov zadatak da sačuva zapretan oganj vere, a da će doći drugi posle njega koji će taj oganj vere zapaliti. Tako se i dogodilo. Naravno da je mitropolitu Amfilohiju išlo naruku i vreme u kojem je delovao, koje je bilo vreme duhovne gladi i obnove, a i sila Božja mu je bila u pomoći. Sve što je uradio radio je uz pomoć svojih saradnika, nesumnjivo na prvom mestu episkopa Joanikija.
Kamenjem na svetinju
Svedok ste toga. Kako mu je to uspelo?
– On je prvo stekao prekrasno bogoslovsko obrazovanje u mnogim velikim teološkim centrima Istoka i Zapada. A zatim je to znanje na Svetoj Gori i drugim svetim mestima posolio solju istinske duhovnosti i smirenja, pored nogu prepodobnog Justina, starca Pajsija, starca Porfirija i drugih. Prvo je sebe prosvetio i osvetio, a onda je krenuo da osvećuje druge. Dalje, ključno je, mislim, što se on žrtvovao bez ostatka za to delo. On nije imao ni minuta privatnog života. Govorio nam je da je odmor za ljude iz sveta i nikada nije imao ni jedan dan odmora. A kako kaže Njegoš “pregaocu Bog daje mahove”. Tu njegovu žrtvenost ljudi su osećali i poštovali i sledili su za njegovim primerom. Saradnja sa patrijarhom Pavlom, patrijarhom Irinejom, duhovnim čadima oca Justina episkopom Atanasijom, episkopom Irinejom i drugim arhijerejima naše i drugih pomesnih crkava, sigurno ga je krepila i davala novu snagu.
Ovo vas pitamo i zato što ste i sami duhovno sazrevali u vreme progona srpskog sveštenstva u Crnoj Gori. Mnogi su zaboravili sa čim se mitropolit susreo kada je preuzeo Mitropoliju. Možete li im “osvežiti pamćenje”?
– Neka mi niko ne zameri ako promašim neke cifre, ali kad je mitropolit Amfilohije, još za života mitropolita Danila, preuzeo kormilo Mitropolije u njoj je bilo svega desetak sveštenika, nešto malo monaštva i vrlo malo odvažnih vernih ljudi koji su, uprkos zabranama ateističkih vlasti, posećivali retke aktivne hramove i molili se Bogu. Na Cetinju i ne samo na Cetinju je mitropolit dočekan kamenicama i pljuvanjem u bukvalnom smislu. Nesumnjivo je mitropolit svima njima oprostio i za njih se molio, ali treba reći da nijedan od tih ljudi koji su kamenovali Cetinjski manastir nije lepo i mirno završio svoj život. Bilo je, naravno, onih koji su i u tim trenucima bili uz Crkvu i mitropolita. Teško vreme ateističkog mraka bilo je tada u Crnoj Gori i kako kaže Sveto pismo “Narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija” (Matej 4, 16). Ljudima koji su bili u tom ateističkom i bogobornom mraku zasijala je svetlost jevanđelske propovedi. I vidimo danas da je mitropolit svojom žrtvom izveo narod iz “vavilonskog ropstva” ili, kako je on voleo da kaže, iscelio ga od “brozomore”. Posle njega na stotine pravoslavnih hramova od kojih prvi put u istoriji Crne Gore dva monumentalna prekrasna hrama u Podgorici i Baru. Na stotine sveštenstva i monaštva, a vernom narodu ni broja se ne zna što su najslikovitije pokazale nedavne Svete litije u Crnoj Gori. Te litije su kako je govorio mitropolit “slile stravu” to jest oslobodile ljude od straha i učinile da ljudi na izborima sruše jednopartijsku diktaturu i totalitarizam jednog čoveka. Tako smo i dobili Vavedenjsku vladu slobode.
Poštovao ljudsku slobodu
Šta je mitropolit tražio od ljudi?
– Od ljudi je tražio veru i strah Božji. Nije bio cepidlaka i supervizor koji bespogovorno traži da se izvrši ono što je on rekao. Poštovao je ljudsku slobodu i trudio se da nadahne ljude, najviše sopstvenim primerom, da delaju za sazidanje Crkve zapravo da se ugrade u Crkvu koja je telo Hristovo. Umeo je da oceni i nagradi svačiji istinski trud, ali je sve nas učio da glavnu nagradu treba očekivati pre svega od Boga.
Pravedan gnev
Znao je i mitropolit i da “zagrmi”. Šta ga je ljutilo?
– Ne bih rekao da je to bila ljutnja. To je bio pravedan gnev protiv tih ljudi koji su ometali crkveni život, ili koji su otvoreno ratovali protiv Crkve pokušavajući da okrnje njen ugled. Borio se za jedinstvo naše pomesne Crkve i svepravoslavne Crkve i samim tim bio je protiv onih koji su to jedinstvo ugrožavali. Bilo mu je daleko osuđivanje, uvek je nalazio opravdanje za čoveka, i kad se gnevio bio je to gnev usmeren na loše delo, ili reč, ili nameru a ne protiv ličnosti koja je to radila ili govorila.
Otac i majka
Kakav je Amfilohije bio privatno?
– Bio je pravi duhovni roditelj i otac koji ume da pokara, ali i majka koja zna da uteši. Molitvenik koji je malo vremena odvajao za san, neprekidno je čitao i pisao. Učio je neprestano i iz knjiga, ali i od ljudi sa kojima se susretao, znao je stalno da ponavlja neke rečenice koje su mu se dopale iz susreta sa ljudima raznog profila i znanja.
Suze na Lovćenu
Na našu molbu, episkop Kirilo se prisetio i nekoliko lepih priča – anegdota vezanih za život mitropolita Amfilohija.
Prva je vezana za nedosanjani san o Lovćenskoj kapeli.
– Mitropolit je samo jednom bio na Lovćenu. Bio je veoma vitalan i lako se peo na planine tako da ga mi mlađi nismo mogli stizati. Kad je došao do tunela koji vodi do mauzoleja rekao je da je to mnogo ružno kao da su rasporili utrobu Lovćena divne planine. Nije hteo da ide kroz tunel pa smo prošli nekakvom stazom pored tunela. Došavši u mauzolej i na grob velikog Njegoša – lovćenskog tajnovidca on je plakao i govorio da je Njegoš tamo utamničen. Želju da pored mauzoleja, jer tamo ima mesta za to, vrati Lovćensku kapelu odneo je sa sobom u grob.
Čitao u kolima
Vladika Kirilo ističe da je mitropolit Amfilohije na svakom mestu pokazivao svoju brigu za narod.
– U kolima, kad sam ga vozio on je čitao i uopšte nikada nije davao primedbe na našu lošu i brzu vožnju. Bio je pravo jagnje Božje. Posebno kako je stario bio je sve mekši i mekši. Opominjao nas je da ne ružimo druge vozače koji su pravili greške i nervirali nas. Uvek kad naiđemo na staricu ili starca koji idu pešice govorio je da ih primimo u kola, imao je neverovatan osećaj za stare ljude, verovatno videći u njima svoje roditelje. Onda je on sa njima razgovarao i posle često ponavljao lepe pouke koje bi od njih čuo.
“Doleće” crkva na Rumiju
Episkop buenosajreski i južno-centralno američki se posećno seća gradnje crkve na Rumiji.
– Bio sam sa njim u helikopteru “gazela” koji je leteo pored transportnog helikoptera koji je izneo Crkvu Svete Trojice na Rumiju. Ja sam sve snimio kamerom. Radovao se kao malo dete kada je Crkva bila gotova. Govorio je da je tako rečeno i u proroštvu da će Crkva “dolećeti na Rumiju”.
Protiv abortusa
Vladika Kirilo svedoči da je mitropolit Amfilohije spasao mnogu decu u utrobi majke od abortusa.
– Jednoj gospođi koja je htela da abortira, iako je njen muž i njena porodica bila protiv toga, rekao je da rodi to dete za njega i da će se on starati o detetu. Imao je neverovatan uticaj na ljude. Gospođa ga je poslušala i rodila zdravo muško dete. Mitropolit je često posećivao tu porodicu.
“Starac i zvono”
Među onim, najlepšim sećanjima vladike Kirila koje svedoče o predanosti Amfilohija veri i narodu je ona o “starcu i zvonu” iz Južne Amerike.
– U gradu Venado Tuerto je živeo starac Mitar Gvozdenović poreklom iz Crmnice. Imao je mnogo dece i unučadi. On je bio najstariji živi Srbin-Crnogorac u Argentini. Upokojio se i on 2020. u 98. godini na praznik Svetog Ilije proroka. Mitropolit ga je mnogo voleo i kad god je bio u Argentini ga je posećivao. Znao je đed Mitar da peva jednu guslarsku pesmu o kralju Aleksandru za koju je mitropolit govorio da je već zaboravljena kod nas. Đed Mitar je od mitropolita tražio da mu donese zvono za Crkvu Svetog arhangela Mihaila (to je krsna slava Gvozdenovića) koju su oni sagradili u gradu Venado Tuerto. Mitar je rekao: “Mnogi su mi obećali zvono ali su me svi slagali i bojim se da ćeš me i ti slagat…” Međutim, mitropolit Amfilohije je nabavio to zvono u Rusiji i ne mareći za mnoge peripetije dostavio ga đedu Mitru u Argentinu. Sada to zvono zvoni za dušu njih obojice.
Vaseljenski zadatak
Vest o smrti Amfilohija zatekla vas je na službi u Buenos Ajresu, eparhiji koju je upravo on osnovao?
– Da. Mitropolita Amfilohija smatramo inicijatorom osnivanja te najmlađe eparhije Srpske pravoslavne crkve. Kroz osnivanje te eparhije, SPC je postala zaista vaseljenska Patrijaršija prisutna na svim kontinentima. To pokazuje i jednu njegovu karakteristiku, da je uvek imao taj vaseljenski pogled na Crkvu. Znate, spasenje ljudskog roda, a ja smatram i svakog čoveka ponaosob, jeste globalni vaseljenski zadatak. Često kažem da se Mitropolit i upokojio u ovoj globalnoj pandemiji upravo zbog te njegove vaseljenskosti. Svi ljudi koji su ga makar jednom videli u Južnoj Americi dočekali su vest o njegovom upokojenju sa suzama u očima.
Da li ste imali prilike da se čujete sa mitropolitom dok je bio u bolnici? O čemu ste razgovarali?
– Ja sam se redovno interesovao o njegovom zdravlju, ali ga nisam zvao ne želeći da ga ometam i dodatno naprežem. Međutim, i to je još jedna njegova karakteristika – briga za sve Crkve, on je mene zvao baš na dan Svetog apostola Jakova Alfejeva, nedelju dana pred svoje upokojenje. Upravo na taj dan on je došao prvi put u Argentinu i taj dan mi slavimo kao dan naše Eparhije. Ja sam bio lično potresen njegovim izmučenim glasom i nisam mnogo govorio. Mitropolit se interesovao svim pitanjima povezanim sa našom misijom, obećao mi dodatnu pomoć, bio je veoma ponosan što na severu Argentine, po njegovom blagoslovu privodimo kraju gradnju Hrama Svete Trojice koji u osnovi sadrži trikonhos drevnog Hrama petog veka iz manastira Zlatica blizu Podgorice.
Korona ne bira
Pokazalo se da pandemija COVID-19 ne bira? I sami ste oboleli. Kako ste?
– Hvala na pitanju, dobro sam. Kovid je opaka bolest posebno opasna za organe disanja. Borba je bila ozbiljna ali uz Božju pomoć i lekara KBC Podgorica, kojima dugujem posebnu blagodarnost, uspeo sam da prođem bez težih posledica po zdravlje.
Čuli ste tvrdnje da se najveći broj crkvenih velikodostojnika zarazio upravo na sahrani mitropolita Amfilohija? Kako odgovarate?
– Znate kako, kada vam umre neko ko vam je drag, roditelj ili dragi prijatelj, u tom trenutku vi hrlite da se oprostite sa njim ne mareći za opasnost. Tako je narod i spontano postupio na sahrani mitropolita Amfilohija i pohrlio da se oprosti sa svojim duhovnim roditeljem. Mislim da je Božja blagodat na toj veličanstvenoj sahrani, na kojoj bi bilo mnogo više ljudi da nije bilo pandemije, sačuvala ljude od bilo kakve zaraze. Treba zahvaliti svim institucijama države što su imali razumevanja za takvo osećanje naroda i što u vezi s tim događajem nije procesuiran nijedan čovek. Onima, pak, koji tvrde drugačije možemo da poručimo da ne govore reči koje ne mogu da dokažu.
