Patrijarh Gavrilo Dožić je pažljivo saslušao izlaganje vladike Nikolaja i prepustio mu da on sam odgovori predsedniku ratne vlade Milanu Nediću na njegov plan o novom namesništvu, proklamaciji protiv Komunističke partije i pozivu narodu na lojalnost okupacionim vlastima. U pismu koje je vladika sastavio, stajalo je, između ostalog, i ovo: "Čovek koji je lišen slobode i svih prava, koji se od nazad trideset i dva puna meseca nalazi u strogom zatvoru, lišen svih mogućnosti da opšti sa spoljnim svetom i da prati javni život i burne događaje sadašnjeg vremena, kao što je slučaj sa mnom, koji iz zatvora ne mogu imati ni slobodne volje ni nesmetane energije – nije u stanju da zvanično opšti i da nosi odgovornost u zvaničnim poslovima. No, ipak ja mogu reći moje lično mišljenje i čvrsto uverenje da je Srpska pravoslavna crkva vazda bila, jeste i biće, najodlučnije protiv svake razorne akcije, koja u ateističkom besu nasrće na srpski narod s namerom da ga upropasti moralno i fizički. I Srpska pravoslavna crkva gotova je da, u skladu sa svojim karakterom, zadatkom i dostojanstvom, pomogne i Vaše napore, kao i napore svih rodoljubivih Srba u zaštiti i spasavanju svog blagočestivog naroda. Ali Srpska pravoslavna crkva moći će se prihvatiti s punom snagom, a s Božjom pomoći, oba ova zadatka samo onda – kako sam imao čast usmeno Vam izložiti – kada joj se potpuno povrati i nesmetano omogući pravilno kanonsko-zakonsko funkcionisanje, prekraćeno pre dve i po godine. Bog neka Vam je na pomoći". Posle predaje patrijarhovog odgovora nastalo je zatišje. Poseta Milana Nedića i njegov predlog počeli su polako da se zaboravljaju. Tamnički život u Vojlovici vratio se ranijoj jednoličnosti, ali ne zadugo.
