Više arhijereja Srpske pravoslavne crkve poručilo je da su kritike na račun rukovodstava Srbije i Republike Srpske, kao i aktuealizacija ukidanja RS deo “orkestrirane kampanje” koja želi da vrati region u “stanje političkih tenzija”.
Najviše reakcija izazvao je autorski tekst Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava, koja je povodom 25 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma poručila da je “Republika Srpska ratni plen Srbije”, te da se “državna politika Srbije nije promenila u odnosu na region nakon odlaska Slobodana Miloševića”.
Reagujući na ove tvrdnje mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije navodi da je reč o kampanji koju su započeli “profesionalni kreatori konflikata”.
“Izražavam duboko žaljenje što očuvanje mira na našem prostoru i time negovanje saradnje postjugoslovenskih država međusobno, a u konkretnom slučaju sa Srbijom, posebno u cilju poboljšanja položaja svih manjinskih zajednica, Srba, Hrvata i drugih, ne odgovara ‘profesionalnim kreatorima konflikata’ različitih fela i profila. U tom smislu se bojim da ova orkestrirana kampanja protiv Republike Srbije, njenog predsednika i njene Vlade i bezmalo čitavog srpskog naroda, može ugroziti vidljivi napredak na planu uspostavljanja međusobnog razumevanja i tako vratiti region u stanje političkih tenzija”, poručio je mitropolit Porfirije.
Episkop zvorničko-tuzlanski Fotije, koji je početkom devedesetih bio na čelu dalmatinske eparhije, podsetio je da brojne nevladine organizacije u svojim izveštajima i dalje “ne primećuju da je srpski narod gotovo iščezao u Hrvatskoj i Federaciji BiH”.
“U Hrvatskoj je pre trideset godina izgubio svoju konstitutivnost i postao nacionalna manjina, a u Federaciji BiH njegova konstitutivnost se ugrožava na svakodnevnom nivou. Vapaj preostalih malobrojnih Srba sa Kosova i Metohije je nečujan za gospođu Biserko”, naveo je Fotije na sajtu zvorničko-tuzlanske eparhije.
Episkop bihaćko-petrovački Sergije istakao je da su njegovi pogledi viđenje “monaha i episkopa sa puste i surove granice Bosne i Like”.
“Već tri decenije mi se brinemo da ne nestanemo, da nas ima, da ostanemo tamo gde nas je oduvek bilo. Za ostvarenje ovih skromnih želja uvek nam je nedostajala pomoć, bratska ruka i razumevanje. Zbog toga smo više iskrvarili posle rata nego u samom ratu, jer ratne rane niko nije želeo da nam vida. Međunarodna zajednica nije bila zainteresovana da nam pomogne, a Republika Srpska bila je nedovoljno jaka da nas snažnije podrži. I kada smo, od mnogo nade i gledanja u istom pravcu, za čas okrenuli glavu od matice Srbije, predsednik Vučić je pogledao nas. I ne samo pogledao, već i pomogao, i pohodio nas dva puta, kao nijedan predsednik Srbije do tada. Na tome smo mu bili i ostali beskrajno zahvalni jer Krajišnici pamte čak i onda kad se čini da su sve zaboravili”, istakao je episkop bihaćko-petrovački Sergije.
Kome smeta mir?
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije se zapitao i “kome smeta mir u Bosni”.
“Kome je, dakle, u interesu da mir u Republici Srpskoj i BiH, utvrđen i međunarodnim ugovorima zagarantovani poredak posle dvadeset pet godina, poremeti i pokrene novi ratni požar? I čemu, odnosno kome služi zlonamerno i apsurdno tumačenje po kome je RS uzrok nestabilnosti regiona? Podsetimo se mudrih reči blaženopočivšeg patrijarha Irineja, koje istovremeno i konstatuju i opominju: ‘Nikome ne treba da smeta RS. Nikome ne treba da smeta što narodi u RS i u BiH danas žive u miru. Izgleda da nekome ipak smeta. Ne treba da budemo neko koga je izdaleka lako pokrenuti pomoću daljinskog upravljača”, ističe mitropolit Porfilije.
Mržnja rađa greh
Episkop osječko-poljski i baranjski Heruvim poručio je da “mržnja rađa greh” i da pojačana negativna retorika na račun čelnika Srbije ne doprinosi poboljšanju dobrosusedskih odnosa Hrvatske i Srbije.
“Treba da imamo u vidu da smo svi građani sveta i da smo hrišćani koji imamo zajedničkog neprijatelja u vidu virusa koji ne poznaje granice, boju kože ili nacionalnost. Jevanđelist Mateja nam svedoči reči samog Gospoda koji kaže da su sve zapovesti Staroga zaveta sažete u dve zapovesti, a to je da ljubimo Boga i svoje bližnje. Ovde možemo postaviti pitanje kao u priči o Milostivom Samarjaninu: Ko je moj bližnji? Opet dolazimo do istog odgovora. To je onaj čovek koji pokazuje milost i koji nas poštuje onakvima kakvi jesmo”, poručio je vladika Heruvim.
