Njegovo visoko preosveštenstvo, vladika Novogračaničke eparhije gospodin Longin upravo se vratio iz Srbije da sa svojim vernicima i sveštenstvom proslavi veliki praznik Hristovog Vaskrsenja. Poruku mira, dobre volje i ljubavi prenosi i čitaocima našeg lista.
Čini se da odavno nismo imali teži kraj jedne i početak druge godine. Izgubili smo patrijarha, sa nestrpljenjem čekali izbor novog, a onda dočekali i sukobe u našoj crkvi. Kako ste Vi, kao vladika, doživeli te dane i koji savet biste dali vernicima da ih lakše razumeju i pronađu snagu da ih zajedno sa sveštenstvom prevaziđu?
– Prelazak patrijarha Pavla u večnost označava kraj jedne značajne epohe, jednog vremena opterećenog mnogim problemima za Crkvu i narod, ali vremena u kome je bilo značajnog duhovnog napredovanja kao i duhovne stabilnosti…
Oko izbora novog patrijarha bilo je mnogo uzbuđenja, mnogo toga napisanog i izrečenog. Imao se utisak da je bilo i nepotrebnih napisa u štampi, ali tako je to.
Na kraju, izbor srpskog patrijarha nije obična stvar. Sve se ipak završilo dobro i u rekordnom vremenu. Arhijereji naše Crkve pokazali su jednu ozbiljnost, završavajući ovaj odgovoran posao na način na koji je to urađeno.
Svjatjejši patrijarh Irinej je po svemu dostojan naslednik patrijarha Pavla. Njegovo višedecenijsko iskustvo na mestu episkopa niškog i njegova moralna snaga pomoći će da naša Crkva nastavi da uspešno vrši svoju spasavajuću misiju njenih vernih članova.
Što se pak sukoba u Crkvi tiče, mi to doživljavamo kao i većina naših ljudi, i u Crkvi i van nje, kao posledicu našeg odnosa prema Crkvi. Žao nam je da je do toga došlo, ali smo uvereni da će se pronaći pravi put za izlazak iz te male krize.
Potrebno je da svi koji su pozvani da rešavaju novonastale probleme isključe sve komponente ličnoga i da u hrišćanskom duhu, onako bratski i svetosavski, sa puno ljubavi i razumevanja za onog drugog, nađu put ka boljem i zdravijem odnosu.
Od Olova do ČikagaVladika Longin rođen je 1955. godine u Olovu. Školovao se u manastiru Krka, gde se i zamonašio. Diplomirao je na Moskovskoj teološkoj akademiji 1975, a potom služio u Tuzli. U maju 1986. izabran je za vladiku u Australiji i Novom Zelandu, gde je proveo šest i po godina. Na tron Novogračaničke mitropolije postavljen je 14. oktobra 1999. godine. |
Smena Vladike Artemija uzdrmala je ionako poljuljano poverenje u sve što se dešava na Kosovu, na štetu našeg naroda. Imali ste prilike da i njega, kao i vladiku Atanasija ugostite u Čikagu, razgovarali su sa vernicima, svaki na svoj način pokušao da doprinese prevazilaženju problema. Je li Vas lično čitav događaj iznenadio, mislite li da on može poljuljati stabilnost crkve, je li se problem mogao razrešiti drugačije?
– Strogo uzevši, svaki problem se mogao rešiti na drugi način od onoga primenjenog. Tako je i sa ovim. Naravno, mi, iako smo donekle upoznati sa situacijom, nismo najkompententiji da sada, iz ove perspektive, otvoreno govorimo o tome. Mislimo da tu ima dosta nesporazuma i onoga što je suvišno.
Tome, naravno, uveliko doprinosi otvorenost rasprave i učestvovanje i pozvanih i nepozvanih koji, koristeći pristup internetu, slobodno iznose svoje mišljenje. Ovo vreme je upravo po tome i jedinstveno. Pre interneta stvari su se dešavale znatno sporije i bez učešća ovolikog broja ljudi. Ovo je, dakle, jedna nova realnost sa kojom će se i ubuduće morati računati. Samo po sebi, to nije ni dobro ni loše, ali predstavlja, kao što rekosmo, jednu novu realnost o kojoj je potrebno razmišljati.
Vladika Artemije je evo već dve decenije izgarao na tako teškom prostoru, pokušavajući da spase ono što se spasti može. Za nas, koji nismo bili izloženi toj vrsti stradanja, malo je teško da to suštinski shvatimo, da u potpunosti razumemo njegovu žrtvu. I vladika Atanasije se mnogo trudio, pored brige o svojim ranijim eparhijama, i o Kosovu i Metohiji. Oba ova naša ugledna arhijereja, i Kosovo i Metohiju, a i Eparhiju raško-prizrensku nose u svojim srcima. Možda njih dvojica mnogo više nego mi drugi.
Zato se nadamo da će njihova ljubav za ovaj deo Srbije, kao i njihova dosadašnja žrtva pomoći i njima, kao i onima koji su odgovorni da rešavaju ovaj problem, da to reše na opšte dobro i Crkve i onih kojih se to tiče.
Patrijarh Pavle neponovljiva ličnostPatrijarh Pavle je, spolja gledano, delovao krhko, ali u duhovnom smislu predstavljao je veoma snažnu ličnost i izuzetnog vođu.
On je i sam jevanđeljski živeo, njegovi odgovori na sva pitanja bili su jevanđeljski, a i od drugih je očekivao takav pristup. On je bio blage naravi, ali odlučnog stava.
Ta njegova duhovna snaga, koja je bila evidentna za sve koji su sa njim dolazili u dodir, davala je ton našem srpskopravoslavnom brodu, koji je i pored raznih bura i nevremena, dosta sigurno plovio… Srpski narod je tačno znao koga je imao na čelu Crkve i šta je izgubio njegovim odlaskom.
Spontane reke ljudi, koje su se danima i noćima ćutke i molitveno opraštale od patrijarha Pavla, najbolje govore i o ovome narodu i o njegovom duhovnom vođi.
Neke stvari se mogu orkestrirati i organizovati; može im se pridodati pompeznost i naročiti značaj, ali spontanost nikada niko nije mogao organizovati. Spontanost dolazi od smirenosti i drugih vrlina onih na koje se ona odnosi.
Naš sveti patrijarh Pavle po mnogo čemu će ostati neponovljiva ličnost našega vremena, srpske istorije i Srpske pravoslavne crkve. |
Čini se da su najviše štetile kontradiktorne informacije, pa vernici, a naročito Srbi sa Kosova, od patrijarha traže punu istinu i prave informacije. Kakav je Vaš stav o tome? Kako našim sunarodnicima u Vašoj eparhiji odgovarate na brojna pitanja i njihove dileme?
– Mi od naših eparhiota ovde tražimo da se Bogu mole, jer to je najviše što mi sa strane možemo da učinimo. Inače, što se tiče toga što ste naveli – kako ljudi sa Kosova traže od patrijarha Irineja odgovore na razna pitanja – to je sasvim u redu.
Ljudi treba da traže odgovore na pitanja koja ne razumeju, a oni na čelu Crkve su dužni da daju odgovore, tamo gde je to moguće.
Mnogo je bolje da ljudi traže odgovore na svoja pitanja od onih koji su kompententni da daju odgovore na pitanja, umesto da sami zaključuju o stvarima ili traže odgovore od onih koji nisu u stanju da im pravilno odgovore.
Kako pomažete našim sunarodnicima da se snađu i prevaziđu probleme u vreme teške ekonomske krize u Americi, koliko se ona odražava na život crkve, da li je možda više vernika privukla našim hramovima?
– Mi smo tu da slušamo naše ljude, da sastradavamo sa njima, ako je to potrebno, u njihovim raznim nevoljama, pa i u momentima kada mnogi od njih gube poslove, kada se zbog ekonomskog stanja ne osećaju sigurno.
Ako smo u prilici da ponekome pomognemo da nađe posao, mi to rado činimo.
Svakako, kao što i sami znate, posao danas nije lako naći, ali ako se ukaže prilika mi to uvek rado činimo. Ako članovi Crkve nisu ekonomski stabilni onda oni, sledstveno tome, nisu u situaciji da prilažu Crkvi te, jasno je, kada narod prolazi kroz krizu onda i Crkva – koja je narod – prolazi kroz krizu.
Mi nismo u situaciji da kažemo da li je ova kriza privukla vernike hramovima, ali ono što sa sigurnošću možemo naglasiti je činjenica da kontakt sa Crkvom i bogosluženjem, kontakt sa Bogom rešava razne probleme, pa i ekonomske.
Evo nas pred najvećim hrišćanskim praznikom, sa nadom i verom da ćemo ipak i ove probleme prevazići i iz njih izaći jedinstveniji i snažniji. Kakva je Vaša ovogodišnja vaskršnja poruka?
– Kao što kažemo, draga braćo i sestre, da je Vaskrs "praznik nad praznicima", slično tome mogli bismo reći da je "Hristos voskrese!" – pozdrav nad pozdravima. To je pozdrav vere u vaskrsenje i nade u večnost; pozdrav pobede ljubavi nad mržnjom, hrabrosti nad strahom i života nad smrću. Sve od onog prvog objavljivanja ove svete istine, od strane žena mironosica i apostola Hristovih, na ovaj pozdrav niko ne ostaje ravnodušan.
Zaista je ovo i najsadržajniji pozdrav svih vremena. Njegova poruka obuhvata tajnu spasenja roda ljudskog. Zato, dragi nam eparhioti, pozdravljajući vas o Vaskrsu 2010. godine, želimo da vas podsetimo na značaj ovog čudesnog pozdrava sa nadom i čvrstim uverenjem da će njegova životvorna snaga pomoći svima kojima je pomoć potrebna.
Neka ova sveradosna vest osnaži sve u uspravnom hodanju kroz život, u činjenju dobrih dela, u izrastanju ka "meri rasta Hristova"! Neka osmeh, koji ovaj pozdrav izaziva na licima hrišćana, osvetljava put svima, i sve inspiriše na značaj dela.
Molimo se sveblagom i vaskrslom Gospodu Hristu da nam pomogne da, kao narod božji i njegovi verni sledbenici, danas, kada po prvi put, u punom duhovnom i administrativnom jedinstvu svete nam Crkve slavimo Vaskrsenje Hrista Spasitelja – radosnih srdaca čuvamo dostignuto jedinstvo i tako doprinesemo opštem snaženju vere svetosavske.
Hristos voskrese!
