Komunista od rane mladosti (sa 16 godina policija ga je tukla zbog njegovih uverenja), robijaš ustaških zatvora u kojima je preživljavao golgotu, neustrašivi partizanski borac i na kraju visoki funkcioner koji nije pristao na kompromis i na poniženje.
A priredili su mu ga upravo partijski drugovi u nameri da ga diskvalifikuju kada je početkom 50-ih progovorio o represivnoj politici Udbe u Vojvodini. Partijska mašinerija je pokušala da od heroja, koga su ustaše dva puta izvodili na streljanje a on odbijao da oda drugove, napravi izdajnika.
“Vezuju mi ruke lisicama. Vezuju i noge. Onda između vezanih ruku i nogu proture gvozdenu šipku, pa na metar jedan od drugog približe dva pisaća stola, tako da nepokretno telo visi između njih. Kad me Francetić umori od udaranja po prstima i tabanima, onda, za promenu, ponovi vešanje sa licem i stomakom nadole… Tabani i prsti su u tom položaju nepomični, i kad se u prekidima ohlade, izbezumljujuće su bolni na ponovne udarce. Tako do besvesti”, ostaviće svedočanstvo o tim ustaškim mučenjima u knjizi autobiografskih zapisa “Moj Drugi svetski rat i mir”, ali će ga pokušaj difamacije od svojih – koji su pokušali dovesti u pitanje njegovo držanje u ustaškom zatvoru – zaboleti žešće od ustaških batina:
“Kad čovek čudom ostane živ, nekada zažali što nije na vreme umro. A tada nisam – kao deset godina ranije pred neprijateljskim islednicima – mogao da kažem: ‘Neću da odgovaram na vaša pitanja’, jer preda mnom ovog puta nisu bili moji krvnici, nego moji ratni drugovi.”
O hrabrom držanju Mirka Tepavca u ustaškom kazamatu svedočila je i službenica
ustaškog prekog suda Zdenka Vagnes kada su je 1952. saslušavali agenti UDB-e.
"Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali… Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce.
Pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio“, navedeno je u svedočenju Zdenke Vagnes.
Svejedno, “Beli”, kako mu je bilo konspirativno ime, prošao je i partijskog toplog zeca, neukaljan i uspravan, a takav će ostati kad je došlo do pada srpskih “liberala” – svojevoljno će napustiti mesto državnog sekretara za spoljne poslove, pošto je dva puta Titu podnosio ostavku i biće isključen iz partije.
Bio je lojalan Titu, “ali za razliku od drugih, nije se ustručavao da mu u lice kaže ne samo da drugačije misli, nego i da ne pristaje da mu pokorno služi kako bi ostao u službi”, zapisaće novinar Aleksandar Nenadović u knjizi o Mirku Tepavcu.
Ostao je na vetrometini sa svrgnutom strujom srpskih liberala, pod paskom tajne policije i na političkom nišanu, ali uverenja nije dao pa će sredinom devedesetih dve godine biti predsednik Evropskog pokreta u Srbiji kao dosledni protivnik nacionalističkog bestijanja koje je u formi vulgarnog antikomunizma rasturilo zemlju za koju je krvario po bosanskim planinama sa puškomitraljezom na leđima.
