Od smrti doživotnog predsednika i vrhovnog komandanta SFRJ Josipa Broza Tita prošlo je 42 godine, a tradicionalno, i ovog 4. i 25. maja više stotina ljudi iz cele bivše Jugoslavije mu odaje počast u Kući cveća gde je 8. maja 1980. sahranjen. Bila je to sahrana sa najvećim brojem stranih državnika na svetu. Svi su došli kako bi se poslednji put poklonili jednom od osnivača Pokreta nesvrstanih, ali i političara koji je vešto balansirao između Istoka i Zapada.
O Titu i njegovom životu u međuvremenu su ispisani tomovi memoara nekadašnjih najbližih saradnika, a period vladavine opisani su i kroz razna svedočenja savremenika i obelodanjivanje raznih poverljivih dokumenata stranih službi. Međutim, sve do danas, ostala je misterija ko su bile “senke” – ljudi koji su danonoćno bili zaduženi za njegovo obezbeđenje.
Prema dostupnim podacima, Tito je imao tri prstena obezbeđenja: telohranitelje koji su stalno bili oko njega, specijalne jedinice Garde i vojske i u trećem stepenu kontraobaveštajce, koji su sakupljali podatke o mogućim bezbednosnim rizicima.
“Ljudi iz senke” bili su deo tog prvog prstena, a svi su se vodili kao službenici Kabineta Predsednika, mnogo poznatijeg kao Maršalat. Jedan od tih “činovnika” bio je Ljubomir Ljupče Vidaković, koji je uz Tita proveo čitav svoj radni vek, a u Kabinetu je dočekao i penziju 1990.
“Zavet ćutanja”
Vidaković nije imao dece, preminuo je 27. novembra 2007, u 80. godini i danas od žive bliže rodbine ima još jedino sestru Malinu koja je ušla u devetu deceniju i živi povučeno u rodnim Šekovićima, u Republici Srpskoj.
Od bliže rodbine tu je još samo nekoliko živih sestrića i sestričina, a jedna od njih, Mira Tokanović, sve ove godine vredno čuva od zaborava Vidakovićeve plakete i ordenje, ali i nekoliko stotina, uglavnom crno-belih fotografija iz kojih se nedvosmisleno može zaključiti da je njen ujak bio jedan od najodanijih Titovih telohranitelja. Dok nam pokazuje brojne fotografije od kojih je većina snimljena za “privatne potrebe”, Mira Tokanović kaže da uz Ljubomira Vidakovića bila poslednjih 13 godina njegovog života.
– Ljupče je umro 2007, ali ni pred smrt, dakle 27 godina od Titove smrti, nije želeo da priča o tome šta je radio u Maršalatu, a nema mesta na zemaljskoj kugli gde je Josip Broz putovao sam, u pratnji drugarice Jovanke ili rukovodstva ondašnje SFRJ a da nije bio uz njega. O Titu, ali i nekim upečatljivim anegdotama, saznavala bih onoliko koliko je želeo sam da ispriča. Zlatno pravilo u našoj kući bilo je da se nikada ne pita šta radi i gde putuje. Onda bismo na televiziji ili u novinama videli snimak ili fotografiju na kojoj se, uvek na pristojnoj distanci, nalazi i naš Ljuba – počinje priču Mira Tokanović.
O “zavetu ćutanja”, kojeg se njen ujak držao do kraja života, svedoči i epizoda kad je ona imala samo osam godina i prvi put došla u Beograd.
– Ljubomir je tada već bio oženjen Mandicom, Ličankom, ali nisu imali dece. Tada su živeli na Dedinju, u garsonjeri u neposrednoj blizini Maršalata. Videla sam da izlazi iz te vile i sva radosna uzviknula: “Ujko, pa ti radiš kod Tita!” Njegovo lice se tako brzo promenilo da sam se preplašila. Onda je rekao nešto što ću pamtiti do kraja života: “Više nikada da me nisi pitala gde i šta radim!” Mandica je uskočila da pomogne: “Ljubo, pa ona je samo dete, šta ti je?” Samo je odmahnuo rukom, ali za mene je to bila lekcija koje sam se držala do njegove smrti – svedoči Mira Tokanović.
Da je ta konspirativnost i te kako imala smisla svedoči i podatak da je na Tita, prema podacima iz više izvora, pokušano najmanje 30 atentata.
– Ljubomir nikada nije pričao o poslu, pa tako ni o tim atentatima, barem ne direktno. U nekoliko navrata, nakon što bi se vratili iz zvaničnih poseta, bio je fasciniran činjenicom koliko je Tito imao izraženo “šesto čulo”. Samo bi u nekom trenutku rekao pratnji da promene maršrutu ili da preskoče neki predviđeni događaj. Svaki put bi se pokazalo da je bio u pravu i da mu je pretila direktna opasnost.
Bekstvo u kafanu
U trenucima predaha i opuštanja, Vidaković i njegove kolege bi znale da prekrše “zavet ćutanja”, pa su tako i njegovi ukućani mogli da čuju i brojne anegdote iz svakodnevnog života vrhovnog komandanta.
Najupečatljivija se odigrala tokom zvanične posete predsednika Italije Sandra Pertinija Jugoslaviji.
– Svi su bili okupirani obezbeđenjem italijanskog zvaničnika, a Tito je to iskoristio i pobegao svojim telohraniteljima. Iz centra grada je došao na Slaviju, u jednu kafanu i počeo da naručuje piće: jedno, drugo, treće… Bili su to kasni večernji sati i gosti su ga možda i prepoznali, ali niko nije mogao da poveruje da bi predsednik SFRJ sam samcit ušetao baš u tu kafanu. Međutim, kafedžiji je bio sumnjiv, pa je tražio da plati popijeno. Kako Tito nikada nije nosio novac, izvinio se kulturno i rekao da će uskoro stići njegovi prijatelji, a znao je da ga njegovo obezbeđenje već uveliko traži, i da će sa njima popiti još nešto i onda sve platiti. Kafedžija ga je ljutito uhvatio za revere, podigao i rekao: “Matori, da platiš!” U tom trenutku je upao general Milan Žeželj, glavni Titov pratilac s ekipom iz obezbeđenja i ne zna se ko je bio više zbunjen i preplašen. General, kad je video o čemu je reč, okrenuo se ka Titu i procedio kroz zube: “Zar zbog tebe da stradam?” Svi su se posle toga nasmejali, a gazda se izvinjavao i nudio piće za celu kafanu. Sledećeg jutra, na kafi, Tito je primetio kako je Pertini veoma neraspoložen, gotovo ljutit, pa ga je pitao o čemu je reč. A ovaj mu je odgovorio: “Čuo sam da si sinoć do kasno bio u nekoj kafani.” Kada je Tito to potvrdio, ovaj je odgovorio: “Ljut sam što i mene nisi poveo!” Tito, veliki svetski državnik koji se borio za slobodu svih ljudi na planeti, zapravo je bio jedan od najneslobodnijih jer je stalno bio pod pratnjom – objašnjava Mira Tokanović.
Tito je znao tokom noći da izađe i prošeta se parkom koji su obezbeđivali gardisti. U večernjim časovima važilo je pravilo “mrtve straže” po kojoj nisu smeli da se pomeraju sa svojih mesta, a pogotovo da pričaju.
– Međutim, jedan Crnogorac i Albanac su prekršili pravilo i Tito ih je iznenadio. Stali su u stav mirno, očekujući ko zna koju kaznu, a on ih je potapšao po ramenu i pitao: “Da li je sve u redu, momci?” Crnogorac je kao iz topa odgovorio da jeste, ali je Albanac, a u to vreme su bile neke nestašice, salutirao i kazao: “Druže Tito, vojska nema ljeba.” Tito je bio zbunjen i tražio objašnjenje i samo se okrenuo. Od sledećeg jutra, Garda je u kantini stalno imala hleba, i više nego što im je trebalo. Takav je bio Tito, voleo je da sasluša svakog i da svakome pomogne. E sada, to što su mnogi tu njegovu dobrotu koristili za ličnu korist je već druga stvar. Znam da je moj ujak imao mogućnost da dobije stan u Užičkoj 17, u zgradi koja je odmah do Titove vile u Užičkoj 15, ali je odbio. Bio je previše skroman. Doduše, kada su mu ponudili taj smeštaj rekao je i: “Dosta sam bio pod stražom” – kaže Mira Tokanović, sestričina jednog od najodanijih Titovih telohranitelja koji je sve tajne svog posla odneo u grob.
Novinarska znatiželja
Mira Tokanović prepričava i dve anegdote vezane za strane novinare koji su često posećivali Jugoslaviju.
– U vreme kada se za Tita gradila velelepna vila u Bugojnu, jedna novinarka ga je pitala da li je upoznat s tom činjenicom i da li će često tamo boraviti. On je pogledao i odgovorio: “Ne grade oni tu vilu zbog mene, već zbog sebe. Pitanje je da li ću ikada tamo i otići”, kazao joj je maršal.
Tito je pratio sve novosti i preko štampe i preko televizije, a onda je saznao da postoji jedan američki novinar koji je obišao sve socijalističke zemlje i pravio reportaže o životu u njima, osim Jugoslavije. Zatražio je od ljudi iz Protokola da ga kontaktiraju i pitaju da li bi hteo da napravi reportažu i o Jugoslaviji. Njegov jedini uslov bio je da mu se dozvoli da obiđe fabrike i razgovara sa radnicima. Tito mu je naravno izašao u susret, a ovaj je pričajući s radnicima saznavao da je mnogo šefova koji su smenjeni zbog zloupotreba ili krađe. Kada se napokon susreo sa Titom, ovaj ga je pitao kakve utiske nosi iz Jugoslavije. Odgovorio mu je: “Druže predsedniče, Jugoslavije je veoma bogata zemlja. Da se u Americi krade kao kod vas, davno bismo propali.” Tito ga je saslušao. Ništa mu nije odgovorio – priseća se Mira onoga što joj je ujak ispričao.
Iz Garde u agente
Ljubomir Vidaković zaposlio se u Maršalatu čim je završio trogodišnji vojni rok u ondašnjoj Gardi JNA – u to vreme najelitnijoj jedinici čiji je osnovni zadatak bila bezbednost vrhovnog komandanta i najviših vojnih zvaničnika. To zaduženje su preuzeli iz tokom rata formiranog Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, da bi odlukom od 1. novembra 1944. bila formirana Gardijska brigada Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, s komandantom potpukovnikom Milanom Žeželjom na čelu. U zbirci fotografija Ljubomira Vidakovića nalazi se nekoliko na kojima je u društvu ruskih vojnika.
Mada je nepoznato kada su te fotografije nastale, na osnovu knjige “Letopis Garde 1930-2000” Petra Damjanova i Miroslava Mladenovića, može se zaključiti da je reč o periodu odmah nakon Drugog svetskog rata kad su gardiste upravo ruski specijalci obučavali za poslove obezbeđenja ljudi, materijalnih sredstava i objekata. Ti prvi vojni specijalci bili su zapravo preteča jedinice Kobre koje će u toj formaciji nastati tek 14. aprila 1978, kada je formirano Odeljenje vojne policije za protivterorističku borbu u okviru 282. bataljona vojne policije JNA, da bi 1985. potpali pod komandu Gardijske brigade, a pored antiterorističke namene, jedinica preuzima uloge obezbeđivanje visokih državnih i vojnih ličnosti.
Vila Mir kao mauzolej
Ljubomir Vidaković je aktivno bio uključen u pripremu sahrane Josipa Broza Tita.
– Pričao mi je da je Tito pred smrt čuo kako planiraju da ga sahrane u posebno izgrađenom mauzoleju. Rekao im je da to ne rade i da ga sahrane upravo u letnjikovcu na Dedinju koji je danas poznatiji kao Kuća cveća. Prvobitno, planovi su bili da mauzolej bude u Vili Mir na Dedinju, kući u kojoj su kasnije živeli Slobodan i Mirjana Marković – otkriva Mira Tokanović i donosi još jednu nepoznanicu vezanu za Titovu sahranu:
– Niko iz organizacionog odbora sahrane nije očekivao da će se pojaviti toliki broj državnika iz celog sveta. Ljubomir je sugerisao da se mora obratiti pažnja na tu činjenicu, posebno zbog bine na kojoj je trebalo da stoje. Nisu ga poslušali, a čovek koji je projektovao tu binu celog tog dana je strahovao da bi cela konstrukcija mogla da se sruši jer je na njoj bilo daleko više gostiju nego što je predviđeno.
Crta na flaši viskija
O bračnom paru Broz se pričalo sve i svašta. Mira Tokanović kaže da je, zbunjena svim tim informacijama, u nekoliko navrata pitala ujaka šta je tačno, a šta ne.
– Uvek bi mi odgovarao da ne podležem pričama i ogovaranjima, jer većina onoga što se pričalo nije tačno. Jedan od njegovih kolega, s kojim se kasnije i družio, objavio je knjigu a da to nikome od njih nije rekao. Ljuba je to štivo pročitao za jednu noć, a kad mu je ovaj ujutro zakucao na vrata zaorilo se hodnikom: “Đubre jedno, što si lagao?! Ako se iko okoristio od Tita, bio si ti!” Od tada ga više nismo viđali – priča Mira Tokanović i otkriva da je nešto od glasina i bilo tačno.
– Pričalo se da Jovanka Broz na svakoj otvorenoj flaši viskija koji je Tito pio obeleži olovkom koliko se popilo. Ljuba mi je potvrdio da je ona to zaista i radila, ali ne da bi štedela jer viskija je tamo bilo na hektolitre, već iz bezbednosnih razloga, iz straha da bi neko mogao da otruje maršala – kaže Tokanović.
Oproštajni govor
O tome kakva je “zavera ćutanja” vladala među nekadašnji službenicima Maršalata o poslu kojim su se bavili najbolje svedoči i oproštajni govor koji je na sahrani Ljubomira Vidakovića pročitao njegov nekadašnji saradnik Vojo Vučićević. Iz jednog dela tog govora se može naslutiti koliko je visoko rangiran Vidaković bio u hijerarhiji Kabineta predsednika Tita.
“Njegove prostrane radne prostorije u Kabinetu predsednika Republike nisu bile samo izvorište sa koga su počinjale neke specifične i zaista brojne, a dobro poznate i prepoznatljive protokolarne aktivnosti predsednika Tita pred njegova putovanja u misije mira, u dijalog sa svetom, kako je to napisao Blažo Mandić, već ono čega se posebno prisećam – mesto okupljanja drugara i prijatelja iz svih struktura Kabineta, na čašicu razgovora, poneku šalu i dogodovštinu”, izgovorio je nad Vidakovićevom humkom Vučićević.
Detinjstvo u zbegovima
Roditelji Vidakovića Vladimir i Ruža su imali devetoro dece, ali su rat preživela tek njih šestoro: Čedomir, Desanka, Jelka (majka Mire Tokanović), Rajko, Ljubomir i Malina. Od svih njih živa je još samo Malina koja je rođena 1938. godine i još je u Šekovićima.
– Drugi svetski rat su proveli u zbegovima bežeći i od Nemaca i od četnika, jer Šekovići su bili poznati partizanski kraj. Četnici su dosta zuluma napravili u ovom delu Bosne. Neretko bi iz osvete zatvarali u kuće, žene, decu i starije ljude i onda ih žive spaljivali. Tako su nestale porodice Mićanović, Vlačić, Mrkajić… Sećam se da su četnici moju majku tako krvnički pretukli da su je seljani, kada su je pronašli u nekoj pećini gde je uspela da pobegne, potopili u korito sa izvorskom vodom da bi iz nje izvukli sve te uboje. U životu su još Ljubina sestra Malina i moj brat. Oboje žive u Šekovićima. Brat takođe ima deo dokumentacije, ali mnogo toga su mu ljudi uzeli da “pogledaju” i nikada nisu vratili – kaže Mira Tokanović.
