Otimačina se sprema, aktuelna vlast se deklarativno buni, a u stvari je boli dupe, gleda da otme još koju kintu od osiromašenog naroda, dok su još u poziciji. Vrlo svečano Kfor je predao srpsku svetinju, Gazi-mestan, kosovskoj policiji na čuvanje. Baš lepo. Jedva čekam Vidovdan, i da svojim prijateljima bajkerima krenem na Kosovo, u novu bajk-rok misiju. Svratićemo i do Gazi-mestana. Pa da najmanje 1.000 ludaka u crnoj koži čuvaju Šiptari.
A ona što kandi (smrdi ko tvor) hoće, po svaku cenu Nobelovu nagradu. Već je primila šiptarsko ordenje (i hrvatsko?), išamarala Srbina sa Kosova, i sad još još samo fali Nobelova nagrada za mir, jebo te… Povraća mi se…
Ajde da ne pričam o tragediji Ksenija Pajčin – Filip Kapisoda. Dve prerane smrti, užas. Razumem ljubomoru, ali patološku ne. Ali zgražava me koleginica Goga Sekulić, koja se krsti pred izmišljenim patrijarhom izmišljene crkve, a pogotovo me užasavaju kolege novinari koji se ponašaju ko zadnji lešinari i sramoteći svoju profesiju, bulazne i natucaju svoje "proverene" priče iz njima bliskih izvora. Rasprodaja bola (naziv moje pesme iz ’78.).
I pored svih tih groznih događanja, imao sam sreću da mi se desi nešto lepo. Otišao sam u Šabac da pevam u diskoteci "Div". Prvo gostovanje posle 7-8 godina pauze u radu objekta!
Prva dobra stvar: ubedio sam Vuka (Vuković Veselin – bivši rukometaš svetskog šampiona Metaloplastike i reprezentacije – suvlasnik diskoteke) da nastupam u jednom bloku. Obično gazde, naročito na zapadu, traže dva bloka da bi prodali više pića, a onda se stvarno osećam ko poslednje govno, k’o običan ljuti tezgaroš. A ja, još uvek naivno mislim da se bavim umetnošću. Vuku sam objasnio, a on prihvatio, da nastup ide u cugu (1,45′-2 sata) jer pauza samo šteti. Taman se ljudi dignu, zagreju se i počnu da pevaju – hladan tuš, pauza, pa posle pola sata opet ispočetka.
Druga, mnogo dobra stvar. Odavno nisam bio u Šapcu, možda je zbog toga došlo preko 500 ljudi da me čuje. Naravno da sam bio izuzetno raspoložen i da sam dao sve od sebe, tako da su svi bili srećni.
Treća, verovatno, najlepša stvar koja se desila u Šapcu. Pojavila se Jeka, 21-godišnja devojčica iz Šapca, koja na desnom ramenu ima moj, istetovirani, glupi lik. Tetovaža nije zajebancija, ljudi, kad se već tetoviraju, oslikaju na telu zauvek, ono što im je mnogo važno u životu. U redu, mnogo vatrenih fanova ima istetoviranu ribicu, zaštitni znak, R. Č. i to duboko poštujem, ali Jeka ga pretera. Zašto moja blentava faca?
Objasnila mi je da zaista voli i ceni ono što radim i pišem, da su zbog tetovaže hteli da je izbace iz škole, da je zajebavaju dušmani (oni koji me mrze) i da me ona brani… Svi mi, koji se bavimo ovim poslom smo sujetni (lažu oni koji tvrde da nisu), a ja nisam mogao da verujem i samopouzdanje mi se stopostotno vratilo. Još kad mi je rekla da zna da ih ima ukupno troje sa istetoviranim mojim likom (valjda zbog dela) moj ego je narastao do neverovatnih granica. Izašao sam iz bedaka (pročitaj prethodnu kolumnu) trčećim korakom.
Pozdravlja vas i voli
Borisav Tatu Đorđević
