Kada sam shvatio da je koncert rasprodat, usrao sam se od straha. Nikako nisam želeo da se ponavljamo, mesecima sam razmišljao kako da budemo sveži i originalni. Generalne probe su bile uspešne. "Arena" nikada nije bila punija. Prvi put u istoriji te kuće prodate su karte u "golubarniku" na kojima je pisalo "mesta sa ograničenom vidljivošću".
"Ravnodušan prema plaču" je bio pun pogodak za početak. Mračna, kultna pesma, a cela hala peva. Sledilo je "Radiću šta god hoću" i "Nojeva barka" i onda su mi se kockice složile u glavi i sve je krenulo svojim tokom. Nastavili smo posle "Srbin je lud" i prešli na ljubavne pesme. Izrecitovao sam "Šerše la fam" i krenuli smo "Jedino moje", uz dobri, stari, pomalo zaboravljeni, ali nikad prevaziđeni "suvi" led.
Sledila je "Poslednja pesma o tebi". Hor od 20.000 ljudi (konačno se sve novine slažu oko broja posetilaca) je non-stop zdušno pevao s nama. Bilo bi nepravedno ne reći da smo se pevački značajno pojačali. Insistirao sam da imamo još pratećih vokala, pa je angažovan trio D. D. D. (Dijana, Danijela i Duško) i to je bila prava stvar. Uz najbolje moguće ozvučenje Miše Berara, ribolovca iz Novog Sada, bend je i vokalno i instrumentalno zvučao moćno.
Sledio je jedan od lepših trenutaka večeri. Insistirao sam da scena u pesmi "Minut sa njom" podseća na omot albuma, da svetlo bude plavo i da sve vreme pada "sneg" po profesionalnom plesnom paru (Milica i Vlada). Ako je omot bio na ivici kiča (ili dobre patetike), ono što se događalo na bini bilo je apsolutno romantično.
Novo u izboru pesama za koncert je bilo staro u stvari. "Rokenrol za kućni savet" i "Nemoj da ideš mojom ulicom" su donele pravo osveženje, a onda je usledio mali šok.
Na insistiranje fan kluba u repertoar je ubačen svojevremeno, veliki hit "Volim, volim, volim žene". E, to je trebalo adekvatno scenski ilustrovati. Ideja je bila da se na bini pojavi oko 30 golih žena svih vrsta, mladih, starih, lepih, ružnih, mršavih, debelih, dakle, nema diskriminacije. Mnogo mi je pomogao veliki ženoljubac, moj prijatelj Đilas (nije gradonačelnik) koji je Kaću i mene odveo do kluba "Mulen Ruž", kod Branke Blek Rouz. Branki dugujem veliku zahvalnost. Bez ikakve nadoknade moja koleginica (svi mi radimo isti javni posao) je dovela svojih 15 striptizeta da igraju na bini. Đilas je takođe doveo svoje prijateljice tako da se scena punila ženama postepeno. Branka je prva izletela i stavila mi brushalter na glavu, veseli narod je skandirao:
– Hoćemo sise!
Moram da naglasim da je sve bilo u funkciji programa i da nikome, nijednog trenutka nije delovalo vulgarno.
Predstavio sam bend primereno pristojno. Nikola Zorić je najmlađi robijaš u "Čorbi", sa nama je više od šest godina. Miša Aleksić, od osnivanja u grupi, dakle 31 godinu (da je ubio čoveka manje bi robijao – rekoh) moja je desna ruka i glavni operativac. Isto važi i za Miroslava – Vicka Milatovića, čoveka koji je posle prvog koncerta u "Areni" imao srčani udar. Ovoga puta smo ga bolje pripremili.
Svi u bendu obožavamo Vidoju Božinovića Džindžera, svetski relevantnog gitaristu koji je toliko skroman da se postidi kad ga tako najavim (26 godina robije u R. Č).
Logično, bio sam i lično prisutan, doživotno osuđen na "Riblju čorbu".
