U Velikoj čistki u Sovjetskom savezu, toj krvavoj spirali političkog nasilja, novi vođ, Staljin, fizički će ukloniti sve tadašnje i bivše protivnike. Uz njih je, kako se procenjuje, usput stradalo i oko pola miliona drugih ljudi. Optužbe koje su izricane na račun prokazanih pojedinaca umele su da budu neverovatne, pa i potpuno apsurdne, ali su i pored toga mogle postati osnov za izricanje najtežih kazni.
Tragične greške
Povod za Veliku čistku pronašao se u još jednom čuvenom i do danas ne sasvim rasvetljenom atentatu, na Sergeja Mironoviča Kirova, jednog od najznačajnijih boljševika i bliskog Staljinovog saradnika. Kirova je u Lenjingradu, bivšem Petrogradu, 1. decembra 1934. ubio Leonid Nikolajev. Atentator je bio dobro poznat sovjetskoj tajnoj policiji NKVD, koja ga je već hapsila zbog nekih sitnijih prestupa. Mnogima je bilo jasno da je neko mnogo jači morao stajati iza ovog ubistva, a nije se znalo ko. Ipak, odmah su optužene pristalice Grigorija Zinovjeva, nekadašnjeg šefa Komunističke partije u Lenjingradu i vođe tzv. leve opozicije. Staljin je naložio Avelju Jenukidzeu, sekretaru Centralnog izvršnog komiteta, da potpiše zakon kojim se optuženim teroristima sudi deset dana, i da krivci mogu da se pogube odmah, bez prava na žalbu. Zakon je stupio na snagu upravo 1. decembra, i bio je samo ovlašna pravna maska za nastavak "crvenog terora", progona partijaca i nepartijaca koji bi pali u nemilost lasti. Staljin je sada mogao da se učvrsti kao nesporni lider, dok su njegovi aparatčici u dnevnoj politici ove procese koristili za lične obračune sa navodnim narodnim neprijateljima, štetočinama, saboterima. I najmanje greške u kolektivizaciji privatne imovine i munjevitoj industrijalizaciji zemlje služile su kao povod za deportaciju u gulage ili smrtnu kaznu.
Sneg je vejao bez prestanka na prelazu iz januara u februar 1934. godine, kada su u Moskvi održavao 17. kongres Komunističke partije. Zahvaljujući udarničkim naporima komsomolaca, prohodne su bile samo ulice oko Trga Karla Marksa, u čijoj se okolini održavao kongres. Ali, oni su mogli da iščiste zebnju koja se usadila u srca mnogih delegata. Čekao se poslednji i najznačajniji dan kongresa, izbor njegovih organa. Prethodila su mu beskrajna sastančenja na kojima se veličao prvi (i doživotni) generalni sekretar Partije, Josif Visarionovič Džugašvili Staljin. Delegati su ga pozdravljali ovacijama, a on je u govoru uzvratio: "U razdoblju o kojem govorim, između dva kongresa, SSSR se preobrazio iz poljoprivredne zemlje u industrijsku silu s naprednom poljoprivredom i cvetajućom kulturom. Sovjetski Savez se iz temelja promenio, odbacivši sa sebe lik zaostalosti i srednjeg veka". Delegati su isticali kako je "sve to postignuto pod njegovim vođstvom", ali niko nije pominjao cenu tog napretka.
Staljina je još 1922. godine Lenjin postavio na položaj generalnog sekretara partije, čime je on postao i predsednik Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR. Uz to je bio i predsednik Ustavotvorne komisije. Međutim, i dalje je bio tek četvrti čovek po moći u državi. Lav Trocki se smatrao Lenjinovim naslednikom, a iza njega je bio Lav Kamenev, predsednik Politbiroa, potom Grigorij Zinovjev, predsednik Kominterne. Partija je u to doba, zbog žestoke unutrašnje borbe za vlast, bila u potpunom rasulu. Staljin je novim načinom postavljanja partijskih funkcionera, koji su, praktično, postali nesmenljivi, zaveo partijsku diktaturu. To je navuklo protest njegovih protivnika koji su zahtevali unutarstanačku demokratiju. Tek kada je 1924. godine Lenjin umro, Staljin je krenuo u otvoreni napad na glavnog takmaca, Trockog. Porazio ga je, a onda, jednog po jednog, i ostale protivnike. Ali, u svojim rukama još nije imao svu vlast. Do poslednjeg obračuna dolazi tek 1930. pošto premijer Aleksej Rikov biva zamenjen Vjačeslavom Molotovom. Jačanje Staljinove lične moći poklopilo se sa početkom prisilne kolektivizacije, pretvaranja privatne svojine u državnu. Kada je žetva 1930. ispunila sva očekivanja, Staljin je pogrešno zaključio da je to rezultat kolektivizacije, a ne povoljnih vremenskih uslova. Gluv na upozorenja ministra poljoprivrede Jakovljeva 1931, odobrio je još jednu katastrofalnu odluku, da se i stoka prisilno stavi u kolhoz. Iscrpljenost poljoprivredne zemlje, manjak mehanizacije, masovna pogibelj životinja u kolhozima i loše vreme uskoro su doveli do drastične nestašice žita. Staljin je na to odgovorio slanjem policije da oduzima žito seljacima. To će dovesti do masovne gladi, u ruskoj istoriji poznate kao Golodomor. Pošto nijedna od brutalnih mera nije donela i žito kojeg, jednostavno, nije bilo, i pošto su milioni već pomrli od gladi, Politbiro, na čelu sa Staljinom, napokon je državi smanjio udeo žita od seljaka, a 1933, kada je postalo prekasno za mnoge, konačno su posle tone pomoći najugroženijim krajevima. Golodomor je "pojeo" oko 10 miliona ljudi, najviše u Ukrajini.
Još polovinom dvadesetih godina 20. veka Staljin je uspeo da nametne i plan Trockog o ubrzanoj industrijalizaciji, ali se ta politika, bez obzira na izvesne uspehe, našla već u narednoj deceniji u krizi zbog poljoprivrednih problema, industrijskih nesreća i pada životnog standarda. Kako bi izbegao partijske kritike, Staljin u ovom razdoblju odbija da saziva sastanke Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR-a koji ima (teoretsku) mogućnost da ga smeni. Konačno, u zimu 1934. godine održan je Kongres SKP. Iako je Kongresu prisustvovalo više od 1.200 delegata, samo toliko je imalo pravo glasa. Izabrana je biračka komisija od 41 člana, koja je trebalo da odgovara za regularnost i prebroji glasove. Predsednik je bio Vladimir Zatonski a njegov zamenik Vasilij Verhovih. Glasanje je trajalo punih dva sata. Kada su Zatonski i njegov zamenik sabrali glasove sa svih lista, skamenili su se. Najmanje glasova, svega 936, dobio je obožavani Staljin! Najviše, 1222 glasa dato je Sergeju Mironoviću Kirovu.
Ućutkane glasine
Pošto su se ova dvojica pribrala, pozvala su "druga Kaganoviča", jer je on, kao sekretar Politbiroa bio zadužen za rad kongresa. Lazar Kaganovič ih je pažljivo saslušao, pogledao sve zapisnike, izdvojio one na kojima je bilo precrtano Staljinovo ime i otišao na konsultacije sa Molotovom. Pošto se vratio, pitao je koliko je glasova bilo protiv Kirova. Odgovorili su mu: "Samo tri." Kaganovič je znao da njegov i uspon i pad potpuno zavisi od Staljina. Zato je naredio da se 289 glasačkih listova na kojima je Staljin precrtan – unište. Zvanično će objaviti rezultate po kojima su Staljin i Kirov dobili isti broj glasova. Delegatima kongresa saopšteno je da za drugove Staljina i Kirova nisu glasala samo tri delegata. Tog, 10. februara 1934. godine, sudbina Sergeja Mironoviča Kirova je zapečaćena. Bilo je očigledno da je njegova popularnost opasno ugrozila neprikosnovenog generalnog sekretara, podlog i okrutnog Staljina. Glasine o glasanju na kongresu raširile su se Moskvom, ali šaptači su poslati u Sibir.
|
Lenjinov testament Jedino što je Staljina 1924. godine moglo zaustaviti u pohodu na apsolutnu vlast bio je Lenjinov politički testament. U njemu je autor osudio sve potencijalne naslednike. Za Staljina je ocenio da ima preveliku moć i da je pitanje da li će umeti ispravno da je koristi. U doba kada su te reči kao i druge u kojima je detaljnije osudio Staljina postale poznate Partiji, Staljin je već bio pobedio Trockog. Smrtonosna sujeta Golodomor je bio apsolutna odgovornost Staljina, koji je tek kada je katastrofa postala očigledna, priznao da je ministar poljoprivrede Jakovljev bio u pravu. Kolektivizacija stoke je poništena, ali će se u Velikoj čistki oduzeti i život Jakoveljevu, samo zato što je on bio u pravu, a Veliki vođa nije.
|
