Legenda jugoslovenskog, hrvatskog, ali i kosovskog fudbala Miroslav Ćiro Blažević, u ekskluzivnom intervjuu za Kosovo Onlajn, rekao je da mu je period proveden na Kosovu 1986. godine, kada je bio trener FK Priština, ostao u nezaboravnom sećanju po euforiji koja je tada vladala.
Čuveni Ćiro je, u razgovoru koji je napravljen u Zagrebu pre nekoliko dana, po prvi put izneo pojedine detalje iz svoje bogate sportske karijere, a dao je karakterističan osvrt i na najinteresantnije društvene i političke teme.
Kako provodite vreme ovih dana, u vreme koronavirusa, pratite li fudbal?
Drago mi je da mogu da iskoristim ovu privilegiju da pozdravim moje Kosovljane i da im kažem da uprkos ovako velikom vremenskom razdoblju oni su uvek prisutni kod mene. To je uistinu bila jedna avantura, jer moja karijera je trajala jako dugo, ali kad me pitaju za razdoblje koje mi je bilo najlepše, najinteresantnije mi je bilo na Kosovu. Sam početak je bio čudesan jer ja sam sa Grashopersom, čiji sam tada bio trener, osvojio prvenstvo.
Vi ste došli u Prištinu, sad već daleke 1986. godine, iz Švajcarske. Šta je bio motiv za tu odluku?
Ma ja nisam imao Prištinu ni u peti, ali dođoše dvojica, gospoda, ali pravih razbojnika, i kazaše da su dali besu da će me dovesti u Prištinu. Znam šta je to besa, međutim, ja ih nisam odmah shvatio ozbiljno. Njihovo insistiranje i uveravanje da im samo ja mogu pomoći da ne ispadnu iz lige je dovelo neku sumnju u moja razmišljanja. Da bi na kraju pristao i nisam se pokajao.
Ko su bili ti ljudi s kojima ste razgovarali? Jesu li bili iz kluba?
Iz kluba iz kluba. Verovatno iz kluba. Ali i iz Komiteta. Tad je Komitet bio glavni.
Kako Vam sad izgleda taj period? Kažete da je bio najbolji u karijeri?
Nije baš tako, ali u svakom slučaju jedna avantura koje se vrlo rado sećam. Stekao sam jedan broj prijatelja i njihova deca mi se obraćaju danas sa puno ljubavi što znači da sam ostavio traga. Mi treneri zavisimo od okolnosti, jesu li one dobre ili nisu. Tamo su svi bili na nogama i živeli za to da se Priština spasi. Ja sam došao kao neka zvezda, to je bilo posle moje titule u Dinamu 1982. I očekivanja su bila velika da ćemo ih spasiti ispadanja iz lige. E sad možete misliti, 35.000 ljudi je stalno bilo na stadionu i toliko napolju. To je bila jedna fudbalska euforija koja se ne zaboravlja.
Pričalo se, a i sada još kruže legende, da je pre utakmica u Prištini tada bilo organizovano skupljanje novca u vrećama za igrače i stručni štab. Da li je to tačno?
To je tačno, ali to je bilo mimo mene i ekipe. Ja nisam dozvoljavao da ekipa bude opterećena bilo čim. Oni su samo čekali ono što im je bilo obećano da će dobiti. A ovi su jadnici trebali da skupljaju, ne zaboravimo da je veliki procenat stanovništva sirotinja. Ali niko ne daje tako lako kao sirotinja kad im se radi o dostojanstvu i zadovoljštini. Njima je Priština bila predstavnik u elitnoj ligi i sad treba da ispadne.
Koji su Vam igrači ostali najviše u sećanju? Tada su igrali Vokri, Šalja, Batrović…
Svi su oni bili jedinstveni. Nisam dozvolio ni Vokriju da iskače. To je trenerska greška kad nekog favorizuje, jer važan je i onaj koji je takozvano levo krilo. I braća Murići su bili tada…
Neki kažu da su Vas navijači posle utakmica nosili na rukama od stadiona do hotela Grand u Prištini. Jel to zaista bilo tako?
Da, nije preterivanje. Dole pred Grand hotelom su me bacali u vazduh da sam došao do drugog sprata. Tereza Kesovija, koju sam jednom zvao da izvede počasni udarac, bila je na prozoru na drugom spratu, a oni me bace. Kad je videla kako letim, doživela je fras. Ali to je jedna od pojedinosti koje sam doživeo tamo. Na svakom ćošku, u haustoru, na ulici, doživljavao sam izraze ljubavi. Ali mi treneri zavisimo od rezultata, ako ga imaš onda si faca, ako ga nemaš onda se pogrbi i idi.
Zasto Blazevic ne kaze nista o navodnoj represiji i aparhejdu srpskih vlasti i policije prema Albancima? Jednostavno zato sto nista od toga nije istina,vec naprotiv. Danas oni govore i tvrde da u tom periodu pre 1999 god.Albanci na Kosovu navodno nisu smeli koristiti svoje pismo i pricati na svom jeziku,da nisu imali dokumenta i skole na svom jeziku,da su bili ugnjetavani od vlasti kao narod i pojedinci. Ali naravno da nista od toga Ciro ne bi ni mogao potvrditi,iz jednostavnog razloga jer toga nije ni bilo i nije istina. Posto je taj period ziveo ka Kosovu u Pristini,pre bi mogao posvedociti kako su tada na Kosovu ziveli Srbi i kako se tamosnja vlast i albanska nac.manjina ophodila prema njima.A sigurno je znao nesto o tamosnjem zivotu i desavanjima ,jer je ziveo medju njima.