Fudbaler koji će zauvek biti u srcima navijačima Partizana svakako je Milivoje Ćirković. Nije dao mnogo golova, nije pravio bravure efektnim dribliznima, ali je učinio nešto o čemu su do tada sanjale mnoge fudbalske generacije u Srbiji.
“Ćirković je postigao odlučujući pogodak iz penala u Njukaslu 2003. i tako uveo Partizan prvi put u Ligu šampiona. Jedan je od retkih fudbalera koji nikada nisu otišli da igraju u inostranstvu. Preko Radničkog Nova Pazova, Budućnosti iz Valjeva i Milicionara, 1999. došao je u Partizan, čiji dres je nosio sve do 2010. kada je završio karijeru. Učinkom, ponašanjem, borbenošću i brojem odigranih mečeva u dresu Partizana nalazi se u društvu najistaknutijih fudbalera koji su nosili crno-beli dres. Sada kao velikom navijaču omiljenog kluba mu smeta što Partizan tri godine ne može da osvoji šampionsku titulu, a u ovom prvenstvu već zaostaje šest bodova u odnosu na večitog rivala:
– Partizan je veliki klub i uvek mora da osvaja trofeje. Tri godine bez titule je dug period. Ovo prvenstvo je loše počelo, jer već ima dva poraza i šest bodova manje od Crvene zvezde, a to je mnogo. Partizan nije smeo da izgubi od Novog Pazara. Ne potcenjujem tu ekipu, ali crno-beli su najmanje deset puta bolji od njih. Oni su bili deseti u Drugoj ligi, kupili su mesto, imaju slabiji igrački kadar od crno-belih. Takve utakmice se moraju dobiti na suv kvalitet, pa čak i bez trenera. Protiv Vojvodine smo vodili dva puta sa igračem manje na terenu, a u nadoknadi vremena prosuli sve dobro što smo uradili i ostali bez bodova. To ne sme da se dešava klubu renomea crno-belih. Bez obzira na to što je bilo sudijskih grešaka morali su da sačuvaju prednost. Sada su nesrećno eliminisani iz Evrope i to može dodatno da ih uzdrma. Dobro je što sledi pauza u prvenstvu. Valjda će da iskoriste taj period da se saberu, vide šta valja, a šta ne valja i da isprave greške u nastavku šampionata.
Nekadašnjeg reprezentativca pogodile su optužbe navijača da je u sukobu između crno-belih i FSS podržao Savez:
– Moja pozicija u FSS se ne može nazvati funkcijom, nisam dobio ni dinar od Saveza, i nisam plaćen da pljujem voljeni klub. Posle smrti Ilije Petkovića, na Bjekovićev poziv, prihvatio sam mesto u Skupštini FSS. To nije plaćena funkcija. Mislim da se Skupština održava jednom godišnje, tada mogu, a i ne moram da se pojavim, i to je sve što se od mene očekuje. Ne odlučujem niti mogu da utičem na bilo šta. Zbog mojih kritika na račun Partizanove igre stvorena je slika da mene neko plaća da pričam protiv svog kluba, što je apsolutna neistina. Od Saveza, odnosno igranja za reprezentaciju, dobio sam prelom noge i dva puknuta mišića, zbog toga sam tokom karijere pauzirao više od godinu dana, ali mi je uvek bila velika čast da nosim dres sa državnim grbom.
Partizan zauvek
Sezona 2003/2004. ostaće zapisana u istoriji Partizana kao jedna od najuspešnijih zbog prvog ulaska u Ligu šampiona. Međutim, početak nije bio sjajan?
– Sezonu smo počeli lošim rezultatima na pripremama. Tada je Mateus reagovao i stavio nam do znanja da je fudbal samo igra, a da poraz nije smak sveta. Na utakmici treba da damo sve od sebe i da izađemo da se igramo fudbala, a rezultati će doći. Duel protiv Đurgardena nismo odigrali baš najbolje. U prvoj smo se dosta ispromašivali, pa je bilo 1:1. U revanšu smo gubili, ali smo uspeli da izjednačimo. Nekoliko minuta posle izjednačenja dolazi do odlučujućeg trenutka. Sudija svira penal nad Stojanoskim. Taj jedanaesterac smo dobili zahvaljujući Mateusu. Vidi se na snimku kako je ruski sudija prvo pogledao Lotara, koji je skočio sa klupe, pa onda pokazao na belu tačku. Da je bilo ko drugi tada sedeo na klupi Partizana sudija ga ne bi svirao. Prošli smo Šveđane bukvalno na autoritet Lotara Mateusa.
Legendarni Nemac je nasledio Ljubišu Tumbakovića na mestu trenera. Kako je to sve izgledalo vama igračima?
– Svi mi koji smo igrali kod Tumbakovića, i danas kad ga vidimo, imamo određeno strahopoštovanje prema njemu. Ko god da se tada pojavio da bude trener, mi bismo bili skeptični. Tumba je osvojio toliko titula, stvorio mnogo igrača. On je bio naš fudbalski otac. Uprava je prepoznala da samo veliko trenersko ime može da preuzme ekipu posle njegovog odlaska. Izbor je pao na Mateusa. Od prvog kontakta sa njim videlo se da je Lotar fudbalska veličina i čovek koji zna šta hoće. Mateus je doneo nešto što je kod Tumbe falilo, a to su agresivnost i upornost. Nama je trebao neko ko će da komanduje sa klupe. Mateus jedino nije igrao pripremne susrete, dok je svaki trening i vežbu odradio zajedno sa nama. Ubeđen sam da bi on bio najbolji fudbaler ekipe samo da je hteo da igra.
Kako Vam danas posle deceniju i po izgleda okršaj protiv Njukasla iz ugla aktera na terenu?
– Posle susreta u Beogradu gde smo se ispromašivali i izgubili otišli smo na revanš sa ciljem da se ne obrukamo Odmah na startu Taribo je u skoku Šireru servirao lakat u glavu. Nastala je velika tenzija. Igrali smo hrabro i krenuli najjače što možemo. U prvom poluvremenu smo bili ravnopravni i tada smo shvatili da zaista možemo da pobedimo i prođemo. Ivica Iliev je postigao gol na asistenciju Saše Ilića i meč je otišao u produžetke. Tada smo dosta pali i samo zahvaljujući Ivici Kralju, koji je skinuo najmanje pet zicera, izborili penale. Počeli smo da verujemo i u Taribove reči da je bog na našoj strani, da su se neke sile stvarno umešale.
Mateus odlučio
Kako je došlo do toga da Vi izvedete odlučujući penal?
– Pre početka prve serije Mateus je pitao ko može da šutira. Sale Ilić se odmah javio da ne može, posle njega i Delibašić zbog grčeva. Ostali su ćutali. Onda je Mateus doneo odluku da prvi penal šutira Malbaša, kao standardni izvođač te sezone, a posle njega pucaju najstariji i najiskusniji, Nađ, Čakar, Stojanoski i na kraju Ivica Iliev, pošto je Mateus imao veliko poverenje u Ivicu i poseban odnos i komunikaciju sa njim. Posle pet serija rezultat je bio 2:2. U šestoj seriji Sale koji se javio da ne može da šutira, sam uzima loptu i preuzima svu odgovornost na sebe. Svi se sećaju mog penala, ali mislim da je Sašin značajniji, jer da je promašio sve bi bilo gotovo. Dok se vraćao ka centru, on me je pogledao i rekao da šutiram sledeći. Za to vreme Hjuz promašuje, i mi imamo penal za prolaz. Odluka je bila na meni. Nikada nisam šutirao jedanaesterce, osim na treningu. Sale je imao poverenja u mene. Kasnije mi je rekao da je znao da nema šanse da promašim. Međutim, kada sam uzeo loptu svi sa naše klupe skaču i traže da Ivica Kralj izvede penal. Odbranio je pre toga dva udarca i imao svoje veče. Međutim, ja sam već krenuo ka golu.
O čemu igrač razmišlja dok prilazi lopti u tim trenucima?
– Dok sam išao ka beloj tački Given je postajao sve veći, a gol sve manji. Međutim, primetio sam da kad naš igrač šutira levom nogom golman se baca u svoju levu stranu, a kad šutira dešnjak u svoju desnu stranu. Bilo mi je bitno samo da ne promašim ceo gol. Kasnije sam gledao taj penal više puta. Mogu reći da sam ga loše izveo. Poluvisoka lopta, dva metra od stative, da se Given bacio na tu stranu sigurno bi odbranio. Kada sam video da lopta ulazi u gol krenuo sam da trčim ka navijačima. Ogromna erupcija emocija, svi su trčali na različite strane, svi smo se prosto pogubili. Onda u slavčionici veoma emotivan govor Mateusa, gde je rekao da mu je to najsrećniji trenutak u karijeri posle osvajanja svetskog prvenstva.
Igrali ste Ligu šampiona u ubedljivo najjačoj grupi?
– Žreb je bio kao stvoren za prvo učešće u Ligi šampiona. Real sa svim svojim galaktikosima, Porto, koji je uvek imao odličan sastav i te sezone osvojio Ligu šampiona i Olimpik Marsej finalista Kupa UEFA. Nismo imali šta da izgubimo. Naše je bilo da izađemo i da se igramo fudbala protiv najboljih evropskih ekipa. Iz takvog pristupa su nastale dobre partije i egal mečevi sa Realom. Sa Olimpikom smo do poslednjeg kola bili u trci za treće mesto u grupi. Propustili smo lepu priliku da ih pobedimo u poslednjem kolu. Njima je bod bio dovoljan da budu ispred nas. Nedostajalo nam je malo sreće, ali i iskustva.
Neophodan novi Saša
Kako to da nikad niste otišli iz Partizana u inostranstvo?
– Posle utakmice u Beogradu potpisao sam predugovor sa Olimpikom iz Marseja. Ugovor je iznosio oko četiri miliona evra. Međutim, na kraju sezone je otišlo dosta fudbalera iz Partizana. Uprava je želela da kao standardni reprezentativac ostanem bar još godinu dana u Partizanu. Imao sam mogućnost da odem u Šahtjor, Porto ili Espanjol. Sve su to bile dobre ponude. Ostao sam u Humskoj, a onda sam povredio koleno na utakmici protiv OFK Beograda. Bilo je i nekih drugih povreda posle toga. Taj splet nesretnih okolnosti i puno povreda učinili su da nikad ne zaigram u inostranstvu. Ali ne žalim se zadovoljan sam svojom karijerom i onim što sam postigao.
Koji je najveći neuspeh dok ste igrali u Partizanu?
– Porazi od Artmedije i Makabi Petah Tikve. Da smo tada prošli Artmediju, zaokružio bi se ciklus odličnih rezultata u Evropi. Liga šampiona, zatim proleće u Evropi, pa ponovo Liga šampiona u tri sezone. Da se to desilo Partizan bi se izdigao baš visoko. Posle Artmedije se desila Petah Tikva. Tu utakmicu nisam igrao zbog povrede. Mnogo je spekulacija oko tog meča. Desilo se mnogo čudnih stvari. Za tu utakmicu posle pobede u prvom meču nije potreban trener, ni navijači, trebalo je samo odigrati dobro tih 90 minuta. Ne shvatam i dalje kako smo mogli da izgubimo 5:2, ali ne mogu i ne želim da ulazim u to. Znam samo da se posle tog poraza pokrenula lavina loših stvari. Nestabilnost u klubu i upravi, razdor među navijačima…
Ko je najbolji fudbaler sa kojim ste igrali?
– Bez dileme Saša Ilić. Partizan mora da napravi novog Sašu Ilića. Ljudi nisu svesni koliko je Sale važan za ekipu. On ume da se u jednom trenutku postavi kao da je sam Mateus, a u drugom kao da je petlić koji tek počinje da trenira. I nepogrešivo prepoznaje situaciju kad i kako treba da se postavi. On je u svlačionici bio veći autoritet i od trenera i od uprave.
Jakov obećava
Kako izgleda život Milivoja Ćirkovića posle fudbalske karijere?
– Vodim svoju privatnu firmu. Porodičan sam čovek, imam suprugu i dvoje dece. Sin Jakov ima osam godina, trenira fudbal i za sada je dosta dobar. Ćerka Jana je starija četiri godine i ide na ritmički ples. Išao sam redovno na utakmice sa klincima u Humsku dok nije došlo do pojave korone. Uvek sam uz Partizan. To će tako ostati do kraja života!
Natho najbolji
Milivoje Ćirković je ranije bio kritički nastrojen prema strancima u Partizanu, ali je sada dosta korigovao stav:
– Pričam uvek ono što vidim na terenu. Partizanova igra mnogo zavisi od Natha. On morao uvek da bude u ekipi. Crno-beli su bez njega potpuno druga ekipa. Izraelac je najbolji fudbaler u našoj ligi, deli lopte, sigurno izvodi penale, igrač koji pravi razliku. Suma je bio loš kada je došao u Partizan. Sada se popravio, igra tri puta bolje, ali verujem da može još više. Sadik je mlad, daje 100 odsto, ima prostora za još veći napredak. Asano se probudio i počeo da daje golove. Nadam se da će svi oni, ako ne podignu formu, bar ostati na ovom nivou.
Žalim za SP 2006. u Nemačkoj
Ćirković je bio standardni reprezentativac u kvalifikacijama, ali nije ga bilo na Mundijalu u Nemačkoj:
– Najteži dan u karijeri mi je bio kad sam video da nisam na spisku za šampionat. Sedam dana pred objavljivanje spiska dobio sam plan priprema. Napravljen je plan koliko ću igrati u prvenstvu, da bi što spremniji dočekao početak priprema. Vraćao sam se sa treninga kada sam saznao da nisam na spisku. Bilo mi je mnogo teško. Jedina izmena je bila da sam ja izbačen, a da je umesto mene pozvan Dušan Basta. Inače, Basta je tada imao povredu leđa i nije mogao da igra prvu utakmicu. Kasnije sam saznao iz raznih izvora da je vršen pritisak na selektora, da je Basta jednostavno morao da ode na to Svetsko prvenstvo.
Trofeji čuvaju trenere
O treneru i nekadašnjem saigraču iz reprezentacije Savi Miloševiću kaže da je preporodio Partizan, ali da nije imao sreće da osvoji titulu:
– Savo je pokazao da zna trenerski posao, Njegova energija je velika. Žao mi je što je otišao zbog nekih perifernih stvari. U Novom Sadu se mnogo iznervirao i to je bio prelomni trenutak da se povuče. Igrao je Partizan dobro i lepršavo pod njegovim vođstvom. Davali su golove, pobeđivali su Crvenu zvezdu u derbiju i imali dobre evropske partije. Međutim, na kraju sezone nije uzeo trofej, a oni čuvaju trenera.
Taribove vradžbine
Pred meč protiv Njukasla u svlačionici Taribo Vest je održao emotivan govor. Kako je izgledao sastanak pred utakmicu?
– Trener Lotar Mateus nam je objašnjavao šta i kako da igramo. Rekao nam je da ništa nije gotovo i da se ne borimo samo za Partizan, već za čitavu Srbiju. Za to vreme Taribo Vest nešto sebi šapuće u bradu i priča sam sa sobom. U jednom trenutku je ustao i rekao portparolu Marku Vjetroviću, da kaže treneru da izađe sa sastanka. Pošto je pretpostavio šta će se desiti, Mateus je kao veliki čovek i sportista napustio svlačionicu. Čekali smo da Vest završi svoju molitvu. Kad je završio počeo je da skače, udarao je rukama po stolu i vikao: “Oni su obične jajare. Pokažeš im zube i oni se uplaše. Ja sam sa Okserom igrao i izbacili smo ih. Mi ćemo pobediti. Sigurno prolazimo, tako je bog rekao. On je na našoj strani tako je zapisano!” Na taj način smo skinuli svu tenziju i tegobu pred utakmicu. Imali smo neverovatno jaku emociju, koja nas je držala sve vreme. Inače, tri sata pre početka Taribo nije imao kopačke. Zaboravio je da ih ponese. Jedva su mu našli neke sa 13 krampona, a ono je počela kiša. Onda je nastala jurnjava da se nađu sa šest krampona, da se ne bi klizao. Jedva su mu obezbedili kopačke, ali je i u njima odradio svoj posao maestralno.
