Iako je u Francuskoj samo osam godina, Nemanja Dimitrijević (20) iz Jagodine postao je predsednik udruženja Evropski koreni, koje je osnovano 27. januara ove godine. Na ideju o osnivanju udruženja je došao pre dve godine tokom razgovara sa vršnjacima kad su zaključili da nedostaje udruženje koje bi promovisalo srpsku tradiciju i uopšte Srbiju u svetu. Potom je upoznao Marka Gojkovića, koji je sada potpredsednik udruženja i ideju su lako pretočili u delo. Udruženje ima sedam članova, u Francuskoj je to troje Srba i jedan Poljak koji voli našu zemlju, a troje je u Srbiji. Namera im nije omasovljenje članstva već da svako od njih nešto radi. Promovišu srpsku kulturu kroz konferencije, radionice, debate, a kulturni centar Srbije i Srpska pravoslavna crkva im uvek besplatno ustupaju prostor. Na svečanostima koje organizuju, nastupaju brojna kulturno-umetnička društva, što takođe doprinosi da se srpska tradicija ne zaboravi.
– Ciljevi udruženja su promovisanje kulture, istorije, tradicije i srpskih korena u Francuskoj, kako bi najmlađi uspeli da sačuvaju srpstvo i nauče nešto novo, jer je većina već asimilovana. U rasejanju je treća generacija Srba. Ako se u porodici govorio francuski, oni veoma malo znaju srpski jezik, mada ima porodica koje su potencirale maternji. Brinem da će posle moje generacije mnogo manje dece očuvati srpski jezik. Zato se sa članovima udruženja trudim da promovišemo naš jezik i besplatnu dopunsku školu koju organizuje Ministarstvo prosvete Srbije – kaže Nemanja za “Vesti”.
On dodaje da više od 1.000 dece iz cele Francuske pohađa dopunsku školu, u koju je i sam išao.
– Tada je bilo možda pet do osam škola u celom pariskom regionu, a sada samo u Parizu ima više od 20 odeljenja, a svako ima oko 20 đaka. Udruženje radi i na jednom od većih projekata – držanje časova istorije. U planu je da se od septembra jednom mesečno drži ceo čas istorije, što će biti veoma dobro za srpsku decu. Sve to radimo zbog krajnjeg cilja, da pomognemno Srbima u Francuskoj da se vrate u domovinu. Prvi korak su nam letnji kampovi za najmlađe koje ćemo da organizujemo u Srbiji u saradnji sa Ministarstvom koje koordinira sa dijasporom. Letnji kampovi će biti tematski, a u okviru njih će se obrađivati kultura, obrazovanje, sport i druge teme. Takođe, najmlađi će biti u prilici da lepote Srbije vide uživo – navodi naš sagovornik.
Kada su u pitanju studenti, udruženje će od septembra organizovati radionice na kojima će prezentovati šta sve nudi Srbija po završetku studija u inostranstvu, upisivanja studija u Srbiji posle završene srednje škole u Francuskoj.
– I ja bih želeo da se vratim u Srbiju. Moji drugovi i drugarice takođe. Smatramo da je Srbija zemlja u kojoj se bolje živi nego u Evropi, u kojoj ima mogućnosti za razvoj i za neke nove poslove koji su možda u Evropi unapređeni, a ovde nisu dovoljno razvijeni. Mislimo da znanje koje smo stekli u Evropi veoma lako možemo da primenimo lako u rodnoj zemlji i da bi to bio veliki potencijal za nju. Veliki broj Srba ima razvijen biznis u Francuskoj i firme koje sarađuju sa brojnim partnerima iz raznih zemalja. Oni bi svoje poslovne partnere mogli da dovedu u Srbiju, kako bi svi profitirali. Svi su nostalgični i žele da se vrate. Nedostaje im dom i naš narod – otkriva Nemanja.
Dokumentarni filmovi
– Imamo naš sajt i društvene mreže, izdajemo list “Evropski eho”, na našem Jutjub kanalu emitujemo kratke dokumentarne filmove. To je deci i mladima mnogo bliže nego pisani sadržaj. Najzanimljiviji su im kratki video-formati u kojima se govori o značajnim Srbima, koji su živeli u Francuskoj, poput Mike Alasa, koji je završio fakultet na prestižnoj Sorboni i koji je bio najbolji učenik francuskih matematičara, a koga su, nažalost, tokom Drugog svetskog rata Nemci streljali. Snimili smo i film o Ruđeru Boškoviću, zatim o groblju Tije, gde počiva 747 srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, koji su sa fronta prevezeni u francuske bolnice. To je i jedan vid odavanja počasti našim herojima, a istovremeno, ljudima je zanimljivo da čuju nešto novo – dodaje Nemanja.
Uradili su i dokumentarne filmove o statui kralja Aleksandra, kralju Petru i Franše de Epereu, a teme niko nije obradio ni u Srbiji, ni u Francuskoj.
Vidovdanski sabor
Vidovdanski sabor, na kome je nedavno učestvovalo više od 250 učesnika iz svih krajeva sveta, bio je, prema Nemanjinoj oceni, odličan skup, pogotovu što nije organizovan 10 godina.
– Bio je veoma bitan za umrežavanje naših ljudi i za promociju Srbije preko njenih predstavnika za dijasporu. Naše udruženje ovog puta nije ništa prezentovalo, ali sam na veb sastanku dva meseca pre održavanja Sabora govorio o udruženju, čime se bavimo i šta je naš cilj, a na Saboru sam bio jedan od predstavnika dijaspore iz Francuske – ocenjuje Nemanja.
Prilagođavanje
U Francusku je najpre 2011. otišao Nemanjin otac Veroljub. Išao je na privremeni rad i vraćao se. Kao i većina Srba, bavio se građevinom. Onda se 2015. preselio sa suprugom Irenom, ćerkom Natašom i sinom Nemanjom. Nemanja je sada na drugoj godini studija primenjene matematike na Univerzitetu Parisite, Nataša je završila Ekonomsku školu, a u septembru će upisati višu školu.
– Za mene je to bila avantura. Došao sam iz grada koji je imao 15.000 stanovnika u Le Blan Menil, predgrađe Pariza, grad koji imaju od 70.000 do 100.000 stanovnika. Sve je bilo novo. Novi ambijent, kulturološka razlika je bila velika, tu su bili ljudi iz Azije, Afrike i raznih krajeva Evrope. Najteže mi je bilo što nisam znao jezik. Brzo sam se prilagodio, naučio jezik i navikao na tamošnji život. Počeli smo da posećujemo kulturno-umetnička društva, kojih u Parizu ima mnogoo i brzo smo se združili sa Srbima, koji su tamo rođeni – seća se Nemanja.
