Starina Danilo Babović rođen je u Beranama, u Crnoj Gori, a još od daleke 1951. godine nastanjen je u gradiću Ferdenu, nedaleko od Bremena. Svoj 90. rođendan proslavio je tačno na Svetoga Savu.
Njegovom jubileju radovala se čitava bremenska parohija, a on je ujedno i najstariji parohijan koji još o velikim praznicima i za svoju slavu, svetog arhangela Mihaila, obraduje sve svojim prisustvom u hramu Svetog Georgija u Bremenu.
Sa osmehom na licu i buketom cveća prišao je sin Toma svome krepkom ocu da mu čestita 90. rođendan, pa mu se bodreći ga obratio: "Eto, sad imaš novi cilj – da dočekaš stotu"!
Sa istom željom došao je i sin Petar na šta su svi prisutni zapljeskali sa verom da će se ova želja i ostvariti, jer je čika Danilo još vitalan. Samo ga noge malo izdaju, pa se požalio: "Teško mi je da stojim".
Znajući njegovu "boljku" sinovi su mu za ovaj rođendan poklonili specijalnu ortopedsku fotelju, lepo dizajniranu, koja se podešava na elektronsko upravljanje i u njoj može da zauzme osim sedećeg i ležeći položaj, a kad hoće da ustane fotelja mu pomaže.
Ni nostalgija, ni patnja izgnaničkog života, dugog više od pola veka, nije povila stas niti uništila dostojanstvo rodoljuba. Vitalnost ovog deke ne ogleda se samo krepkim telom nego i bistrinom uma. Sa zemljacima rado zapodeva razgovor i uvek pleni pažnju svojom upućenošću u aktuelna zbivanja u otadžbini.
Posete zavičajuRodni kraj je prvi put posetio 1969. godine, a poslednji put je bio prošlog septembra, kad se sreo sa brojnom rodbinom. Nažalost od braće i sestara više nema nikoga, ali njihovi potomci mu se raduju i on njima. |
Redovno čita "Vesti", a i drugu literaturu. Na srcu mu je pesma Vojislava Ilića "Sveti Sava" koja počinje: "Ko udara tako pozno…"
Recitovao je i na svoj rođendan svom svecu i orosiše mu se oči. Lepo je slušati njegova razložna izlaganja u laganom ritmu, a čitav je nauk saznati čika Danilovu životnu priču.
– U Nemačku sam stigao 1943. godine, kao ratni zarobljenik.
Drugi svetski rat me je zadesio u Beogradu gde sam izučavao šnajderski zanat. Preživeo sam bombardovanje, a po povratku u Berane sam mobilisan. Nisam mnogo ratovao. Već 1943. sam u Kolašinu, kod vojvode Pavla Đurišića zarobljen i ponovo sam stigao u Beograd, ovog puta na zloglasno Sajmište odakle su nas nekoliko stotina deportovali u nemački Boholt, u radni logor – priča starina.
Posleratne godine gospodin Babović je proveo radeći u Diseldorfu, Osnabriku, Delmenhorstu, Mindenu i Celeu, a posle ženidbe se nastanjuje u Ferdenu. Već četvrt veka je penzioner. Dugo je udovac i živi sam, ali nije usamljen, jer ga redovno posećuju sinovi, unuke i bratovljeva ćerka Ljubinka koja živi u Ferdenu, i njen suprug Ivan.
