Danas oko pola miliona Nepalaca radi na sezonskim poslovima u Indiji. Hiljadu sedamsto kilometara duga granica s Indijom potpuno je otvorena pa Nepalci bez pasoša prelaze u Indiju tragajući za poslom, kojeg malo ima i u Indiji, pa se često otiskuju dalje, u Maleziju i zemlje Persijskog zaliva, pa ako imaju sreće, šalju novac u siromašna sela, gde živi 90 odsto Nepalaca.
Svakodnevno, bar pola dana, nema struje. Polovina stanovništva je nepismena, a pirinač se smatra svetinjom i osnovna je hrana u zemlji gde su deca zaposlena ili napuštena lutaju ulicama velikih gradova. Deca školskog uzrasta obično tucaju kamen za građevinski materijal ili rade rame uz rame sa roditeljima. Nije redak slučaj da deca i žene lopatama i krampovima rade najteže fizičke poslove.
Bog na leđima
Lalitpur u prevodu znači grad umetnosti i lepote. Postoje mnoge legende u vezi sa imenom grada, a najpopularnija je ona o bogu Rato Mačhindranath, koga su u dolinu donela tri čoveka koji predstavljaju tri kraljevstva u dolini, a jedan od njih se zvao Lalit. Lalit je bio poljoprivrednik koji je celim putem na svojim leđima nosio boga. Dolinu je pogodila strašna suša pa su zato i potegli po boga da bi doneo kišu. Zbog Lalitovog pregnuća da pomogne svom zavičaju grad je poneo njegovo ime.
U Nepalu je tolika beda i neznanje da trgovci organima obećavaju hiljade dolara ako im Nepalci daju "komad mesa koji će im sigurno ponovo porasti". Daju im odeću, nahrane ih, pošalju u bioskop i odvedu u bolnicu, u Indiju. Nakon što im izvade bubreg, daju im 200 evra uz obećanje da će ostatak dobiti kasnije, a onda ih vrate u Nepal.
