Vascela fudbalska planeta je u mondijalskoj groznici, a malobrojne zemlje srećnice – samo njih 32, mogu i da navijaju za svoje reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Brazilu. Među njima, nažalost, nema Srbije, jer su prošla vremena kad smo bili redovni učesnici najveće fudbalske smotre. Da li su ostali otišli miljama napred, ili smo mi načinili mnogo koraka nazad, pitanje je za fudbalske stručnjake i analitičare, tek, činjenica je da smo sve ređe u prilici da vežemo nekoliko učešća na Mondijalima.
Recimo, posle Drugog svetskog rata, kad je naša reprezentacija igrala pod imenom Jugoslavije, igrali smo na četiri uzastopna Svetska prvenstva – u Brazilu 1950, Švajcarskoj 1954, Švedskoj 1958. i Čileu 1962. godine.
Na ovom poslednjem naš državni tim je ostvario i najveći posleratni uspeh, zauzimanjem četvrtog mesta na svetu.
Posle jednog poraza (SSSR 0:2) i dve pobede (Urugvaj 3:1, Kolumbija 5:0) u grupi A, u malom rudarskom gradiću Ariki, naš tim se preselio u glavni grad Čilea Santjago, gde je u četvrtfinalu savladao starog dužnika SR Nemačku (1:0), a potom nesrećno bio poražen u polufinalu od Čehoslovačke (1:3). I umesto finala sa svetskim prvakom Brazilom, naši fudbaleri su morali u utešnu utakmicu sa domaćinom Čileom.
Među našim igračima se, međutim, tih dana, pa i tog 16. juna, više raspravljalo o novcu i eventualnim nagradama nego o poslednjim, odlučujućim koracima na terenu.
– Pred polufinale sa Česima prvi put smo raspravljali o premijama. Dnevnica svakog od nas bila je pet dolara i na Mondijalu manje od nas zarađivali su samo Kolumbijci. Ja sam kao kapiten dobio zaduženje da odem i zatražim nagradu od 100 dolara po igraču za plasman u finale, ali mi je namršteni predsednik Fudbalskog saveza Duško Đurđić odgovorio: "Vi ovde trčite i zabavljate se, a naši rudari u rudnicima kopaju ugalj" – pričao je mnogo kasnije sjajni napadač Milan Galić.
Onda je stigao poraz od Čehoslovaka, prava tragedija, jer je naša reprezentacija uz Brazilce igrala najbolje na Mondijalu.
– Nikad nismo bili bliži finalu, izgubili smo usled sopstvenih grešaka – jadao se Dragoslav Šekularac, koji tvrdi da je taj poraz uticao na moral plavih i u utakmici za treće mesto.
Više od 80.000 gledalaca stvorilo je atmosferu kao u grotlu vulkana. Čile nije mogao da računa na kažnjenog Landu, Ramirez je bio bled kao krpa kad su mu javili da mu je otac umro od srčane kapi.
– I mi smo bili oslabljeni, nismo mogli da računamo na Jusufija – podseća Galić.
Bila je to velika bitka, od prvog do poslednjeg minuta. Naši igrači su zaboravili na sve nedaće i nepravde, zaigrali su kao da je reč o finalu. Ređale su se šanse pred oba gola, Šoškić i Godoj su činili čuda među stativama. Šanse za gol imali su i Skoblar, Jerković, Kovačević…
Onda je počeo da kuca kobni 90, tačnije 92. minut. Čekali su se produžeci, kad je half Rohas primio loptu na centru i krenuo ka našem golu. Kojih pet, šest metara pred našim kaznenim prostorom šutirao je oštro, po zemlji… Nije to bio opasan udarac za Šoškića, ali je na nesreću lopta zakačila nogu Vlatka Markovića, promenila pravac i – završila u mreži. Među plavima neverica i očaj…
