"Još pre nego što je Zastavin "yugo" 1985. godine došao na američko tržište, zavladala je pomama. Mali, ekonomičan, jeftin i dobro reklamiran postao je najprodavaniji novi evropski auto u istoriji – 1.050 komada u jednom danu. Šest meseci kasnije već je bio simbol najgoreg vozila koje je ikada prošlo putevima SAD-a. To je, kao svojevrsna kulturna ikona ostao i do danas. Iako se u Americi ne prodaje već dve decenije, "yugo" je i danas prva asocijacija na nešto loše, jeftino i najniže klase", objašnjava u svojoj knjizi profesror Vuić mesto "yuga" u američkom kolektivnom pamćenju.
Knjiga “THE YUGO: Uspon i pad najgoreg automobila u istoriji” je još pre izlaska privukla izuzetnu pažnju, pa je prikaz već objavio i londonski nedeljnik "Ekonomist".
"Ne želim da neko bude povređen mojim podnaslovom“, kaže Vuić, gotovo se izvinjavajući i brinući da nekog ne povredi. "Apsolutno ne mislim da je "yugo" najgori auto u istoriji, ali za Amerikance, kojima je Amerika ceo svet, on jeste".
"Kada se automobili rangiraju u Americi, "yugo" loše prolazi. Slušaoci popularne radijske emisije “Govor auta” izglasali su ga 2000. godine za najgori auto veka. "Yugo" stoji na naslovnici humoristične knjige “Smeće od auta” i spominje se u onoj “Automobilske katastrofe”, priča Vuić.
Cela avantura Yuga u SAD-u potekla je od maštovitog i energičnog auto-dilera Malkolma Briklina, svojevrsne mešetarske ličnosti američkog biznisa.
"Briklin je smislio da na tržište na kojem su već bili propali Fiat i Reno dovede Zastavu. Uverio je ljude iz Zastave da će uspeti. I američko tržište da Zastava zaista šalje nešto impresivno. Razlog što je "yugo" i pre pojave postao tako popularan bila je cena od 3.990 dolara, najniža za jedan automobil".
Briklin je bio toliko dobar u promociji novog auta, pričao je, pričao i pričao u medijima i toliko ih zagrejao da su vesti o dolasku "yuga" bile nekoliko puta vodeće na vestima glavnih televizija CBS, NBC i ABC. Yugo Amerika dobijala je tako besplatni publicitet koji je, ako bi se merio reklamnim novcem, vredeo 20 miliona dolara.
Zbog neviđene propagande ljudi su sada stajali u redovima da kupe auto koji nisu ni videli. U decembru 1985. godine jedan kupac iz zapadne države Vašington, koji je bio na listi čekanja od jula, bio je presrećan što je do auta mogao doći i u Mičigenu i transportovati ga 3.000 milja (oko 5.000 km) do svoje kuće.
Yugomanija je trajala do kraja 1985. godine. Magazin "Fortune“ nazvao ga je jednim od najznačajnijih proizvoda 1985. godine, "USA Today“ proglasio za “Hot Hit 1985.”, "Motor Trend“ magazin za “Uvozni auto godine”. A onda je nastupio krah.
Vesti o padu "yuga" su bile isto toliko zanimljive koliko i ona o uspehu.
"Amerikanci su konačno videli auto. I vozili ga. I on je zaista bio loš. Video sam čak i nedavno jedan YouTube klip: jedan lokalni TV kanal je svojevremeno odlučio da isproba "yugo". Kupili su ga i kada je reporter seo u njega, nije mogao da fiksira sedište. Šetalo je napred-nazad. Itison se pomerao, jer nije bio prilepljen za pod. A, Amerikanci su se tih godina već počeli navikavati na jeftine, ali kvalitetne japanske automobile. Tako se čak i za cenu od 3.990 dolara očekivalo mnogo više“, priča Vujić.
* Reklama za "juga" iz 1985. godine – SAD
Kako je vreme prolazilo, "yugo" je sve više postajao vic. Spominjali su ga u svojim noćnim programima Jej Leno i Dejvid Leterman, našao se u serijama i na filmu. Svi se sećaju američkog filma "Ko je ubio Monu?“ u kome pola sela vozi "yuga" ili nezaboravnih scena u "Umri muški“. Postao je ikona.
Međutim, danas u Americi postoji fan klub "yuga". Kao što se kod nas obožavaoci starih "mini morisa“ ili "buba“ ponose da ih vozaju po gradu i nekoliko puta godišnje uspenju uz Avalu, tako i stanovnici američkih varoši vole da ih poređaju, upoređuju, razmenjuju delove i iskustva. I ponosni su na svoj autombil.
Ko je Vuić i kako je nastala knjiga o "yugu"
"Živeo sam tokom ratova 90-ih u Vojvodini i izučavao mešane srpsko-hrvatske brakove, putovao kroz ratne zone Hrvatske i Bosne, bio na Kosovu. Studirao sam istoriju bivše Jugoslavije i želeo sve da vidim. Tada sam potpuno izgoreo. Bio sam umoran od rata, sukoba. I sve knjige o bivšoj Jugoslaviji bile su: rat, rat, rat… A kada se rat napokon završio, počelo se pisati o ratnim zločinima. Sve mi je to u tom trenutku izgledalo bez kraja… A uz toliko dobrih knjiga, što bih ja još mogao dodati“, zapitao se Vuić. "Voleo sam prethodno razdoblje, kada je Jugoslavija bila srećnije mesto, gde sam odlazio kao dete. Bio sam s roditeljima u Hrvatskoj 1984. godine, išao duž obale. I bilo je divno. Tadašnja Jugoslavija je za moju porodicu bila neki široki pojam postojbine – nije bila domovina, nismo imali osećaj patriotizma, samo nam se veoma svidela. I iz tog vremena u sećanju mi je ostao "yugo" kao još jedan simbol te lepe postojbine“, priseća se profesror Vuić. |
Vuićevi preci, poreklom Srbi s Korduna, u Americi su već 100 godina. Stigli su 1910. godine. "Ja sam pravi Amerikanac“, kaže za sebe ovaj profesor savremene evropske istorije na malom koledžu u Virdžiniji. A kako je došlo do toga da piše knjigu baš o "yugu"?
