– Nije ljudski živeti ovde osam godina i onda biti proteran. Mi želimo da one dobiju amnestiju – kaže Maj Helen Rongord, profesorka iz Vikdals škole za odrasle koja je organizovala skupljanje potpisa za odobravanje boravišnih dozvola sestrama.
Advokat Branislav Despotović koji zastupa sestre kaže da je osam godina dug period, ali da nije neuobičajeno da to ne bude dovoljno za dobijanje boravišne dozvole.
– Kad je reč o odraslim osobama, računa se da boravak duži od 10 godina može biti razlog za dobijanje amnestije – objašnjava Despotović i dodaje da ranija odluka o proterivanju nije mogla biti sprovedena jer se njihov otac razboleo od raka od čega je kasnije i umro.
– Dok su sestre čekale da dobiju boravišnu dozvolu, njihovi roditelji su umrli i sahranjeni su ovde u Borosu. Iako su majka i otac u međuvremenu bili dobili boravišnu dozvolu ćerke će biti proterane.
Advokat smatra da je odluka o proterivanju zastarela i da na osnovu toga Viši sud može da im da odobri boravišne dozvole. Četiri sestre sa roditeljima došle su 2001. iz Vučitrna, na Kosovu, i pripadaju nacionalnoj manjini Aškala. Porodica je prvo pobegla u Crnu Goru i odatle su otišli u Švedsku. U Borosu su imali brata koji je imao boravišnu dozvolu. Migracioni zavod i sud su posebno obratili pažnju na to što je otac, da bi spasao kćerke, na nekoliko meseci prijavio da je mesto njihovog boravka u Srbiji. Švedske vlasti to tumače kao skrivanje važnih informacija, ali, po rečima sestara, one za to nisu ni znale. Zbog toga jednoj od sestara Migracioni zavod umesto osam godina u Švedskoj računa samo tri.
– Čovek može da se zapita gde je bila ostalih pet godina. To je vrlo čudan način računanja – kaže Maj Helen Rongord.
Po odluci Migracionog zavoda, sestre mogu da biraju da li će biti proterane na teritoriju Kosova ili Srbije.
– Nemamo gde da se vratimo na Kosovo, naša kuća je uništena – priča jedna od sestara i dodaje da ne znaju šta bi radili u Srbiji.
Sve njihove nade su uperene ka Višem upravnom sudu kome su se žalili zbog odluke o proterivanju.
