Jedan od prvih stranaca u Sautemptonu i miljenik navijača ovog kluba Ivan Golac je u razgovoru za Mocart sport pričao o početku karijere, Partizanu, debitovanju za reprezentaciju Jugoslavije, igranju u jednoj od najjačih liga na svetu.
x Shvatio sam da sam postao igrač kada…
– Još protiv Čelika, na stadionu JNA, 1972. godine. Pobedili smo 2:0, proglašen sam igračem utakmice, a Nikola Anđić, urednik tadašnje "Ekspres politike", objavio je tekst s naslovom "Publika i Golac". Pre toga sam odigrao odlično u Nišu, ali ovo je bila prekretnica i jasan signal da sam, sa 22 godine, na dobrom putu. To sam i potvrdio na jakom turniru 1973, protiv Benfike, Milana i Reala.
x Najponosniji u karijeri sam bio…
– Sigurno na dan kada sam obukao dres reprezentacije, bilo je to 1976. godine. Kvalitetom i formom zaslužio sam da debitujem mnogo pre tih 2:1 sa Alžirom, ali su moj robinhudovski karakter i nepodobnost učinili da se to desi sa zakašnjenjem. Ali, u pravi čas za inostranu karijeru. Život je udesio da mi baš taj susret bude preporuka za odlazak u kolevku fudbala, o čemu sam maštao kao dete. Od 1960. i moje fascinacije Englezima u remiju s Jugoslavijom – 3:3.
x Hteo sam da ostavim fudbal kada…
– Nikada, ali baš nikada! Sa 17,5 godina sam zaigrao za prvi tim, prošao sve selekcije, uvek bio među najboljima. Nije bilo čoveka, nepravde, događaja ili povrede koji su mogli da me odvoje od nečega čemu sam se sa toliko ljubavi i strasti posvetio.
x Nikome još nisam rekao, ali…
– Da sam ovo podelio sa surovim ostrvskim medijima, junaka priče bi sigurno razapeli na stubu srama. Ćutao sam 20 godina, sve do ovog trenutka. Te 1994. Dandi Junajted je sa mnom na trenerskoj klupi osvojio prvi Kup Škotske u istoriji. Okupili smo se u hotelu Stakis, današnjem Hiltonu, da obeležimo uspeh kako dolikuje. Zabava je, međutim, bila toliko mrtva da mi je hotelski menadžer Đorđo Kapaldi prišao i pitao "je l’ to neko umro ili smo se okupili da nešto proslavimo?". Bilo je čudno čoveku što se niko ne veseli, čak i ne smeje. Nije znao krivca. I njegove razloge. O čemu se radilo? Predsednik kluba (čuveni Džim Meklin, prim. aut) bio je toliko bolesno sujetan da nije mogao da se izbori s tim da je tamo neki Golac, sa tamo nekog Balkana, za samo 10 meseci i sa veoma mladim timom uspeo ono što on nije u šest izgubljenih finala, a ostali nisu smeli, niti hteli da pokažu radost u njegovom prisustvu. U klubu i dan-danas čuvaju pisma zahvalnosti navijača na moju adresu, od časnih sestara do vojnika sa Pacifika, ali eto povređen ego jednog čoveka nije mi dozvolio da uživam u svojih pet minuta slave.
x Da mogu da promenim u igri, promenio bih…
– Ne bih baš ništa menjao, niti je postojao trener koji je mogao da me odvrati od moje napadačke filozofije. I kasnije, kada sam ja vodio tim, radiji sam bio da izgubim s 8:9, nego s 0:1. Voleo sam da se muški borim, mnogo trčim, dajem igri na širini i agresivnosti. Zato je selektor Ante Mladinić, na pitanje čuvenog sportskog novinara Cige Lukića "zašto nema Golca u reprezentaciji?", odgovorio: "Previše zna za jednog beka." Biće da zato na mojoj stranici u klupskoj biografiji "svetaca" velikim slovima stoji "Darling Sautemptonove publike". U društvu jednog Kevina Kigena, Pitera Šiltona. Da sam bio drugačiji verovatno ne bih bio jedan od prvih stranih fudbalera na Ostrvu.
x Da mogu da vratim vreme…
– Nikada ne bih menjao danas za juče. Milostivi Bog dao mi je dar da prepoznam osećaj blaženstva, da uživam u svakom trenutku, odmah i sada, a ne da kao toliki svet tražim razloge za sreću. U prelepoj kući, skupim kolima, bogatom bankovnom računu. Divno mi je uz moju porodicu, u prirodi, s muzikom.
x Četiri reči koje govore sve o meni…
– Veoma sam skroman i tih čovek. Mnogo radim na sebi, a svojom manom smatram nekada previše izražen temperament, da ne kažem nepromišljenost.
|
Žal za klupom "svetaca"
Od Partizana do Sautemptona
Prvi stranac na Vembliju
|
