Amerika i njen prirepak Evropska unija nemaju kuraži da već sada u Ukrajini priznaju minus. Kako to izgleda u slučaju, na primer, Britanije transparentno je u jasnoj nedoumici Londona šta da radi sada kada je široko otvorio vrata Sitija, ne samo legalnim ruskim milijardama, nego i još više ruskoj oligarhiji (koju kontroliše Kremlj) da krčmi njene velike prljave pare; da kupuje najskuplje britanske nekretnine; najuspešnije britanske fudbalske klubove i novine; da šalje decu u elitne britanske škole i univerzitete…
Bob Dadli, izvršni direktor moćnog Britiš petroleuma, kaže da mu ne pada na pamet da se kači sa Rusijom; njegova firma, kaže, nastavlja sa Putinom "uobičajeni biznis". Britiš petroleum ima 20 posto deonica u ruskom državnom gigantu Rosnjeftu.
Ono malo onih koji se još pitaju što to Vladimir već ne pokreće tih četrdest hiljada vojnika raspoređenih duž istočne granice Ukrajine i za jedno popodne "nauči pameti" nove naciste u Kijevu koji ovih dana čine strašne zločine u Odesi i istočnoj Ukrajini previđaju stratešku mudrost Vladimira.
Logika Putinovih poteza u Ukrajini bazirana je na realpolitici, pre nego na tržišnoj empiriji. Ukrajinska kriza lansirala je Putinovu popularnost u zemlji na 82 procenta podrške. Jedino u vreme ruske intervencije u Gruziji (2008) Putin je uživao veći rejtnig – 88 posto. Ovog trenutka najveći broj Rusa doživljava ga kao jakog, patriotskog lidera koji iskreno brani njihove patriotske interese.
Na ukrajinskom primeru Zapad još jednom pokazuje da slabo razume i Istok i Rusiju. Većina komentatora na Zapadu misli da je na delu samo rezultat loše koncipiranih, bezubih sankcija.
Putinovo baratanje Ukrajinom je širi strateški koncept. Prva deonica ove politike je "federalizacija Ukrajine", ali federalizacija na ruskim notama, a u bliskom prisustvu vojnog argumenta. "Federalizacija" znači faktičko čerupanje Ukrajine sve dok tigar u Kijevu ne promeni šare, sam uđe u kavez, a Amerika i njena evropska zakrpa – EU, ne pokupe čaure.
Vraćanje Krima pod skute Maćuške Rusije lišilo je zapadne vazale u Kijevu izlaska na Crno more; federalizacija koju će, kao maksimum, na kraju morati da prihvate, lišiće ih još i najbogatijeg dela zemlje -Donjeckog bazena. Ostatak im sledi.
Parada ruskog savremenog oružja na Crvenom trgu, povodom 69. godišnjice pobede nad fašizmom, mora da je saterala jezu u kosti novim fašistima u Kijevu i bila memento i najava šta bi tek moglo još da ih snađe. S te strane, međutim, mogu da budu mirni. Rusi neće da budu aktivna strana na areni građanskog rata koji je već uveliko u toku. Nema potrebe. Putinove "Kaćuše" u završnici igre sa Kijevom i Zapadom je Gasprom.
Zapadne prognoze daljeg toka krize susreću se u jednoj tački: bez totalnih sankcija na ruski gas i naftu – za šta nema petlje ni konsenzusa, sankcije su već, posle samo dve sedmice, pokazale da su nož bez sečiva: suviše slabe da bi Putinu uzbunile "buve u kožuvu"; suviše bezobrazne da ne bi iritirale ruskog medveda.
Vladimir Vladimirovič zna šta radi. A još nije ni rekao poslednju reč.
