U leto 2008. san je počeo da se ostvaruje. Vratili su se u Novu Pazovu, u novoizgrađenu kuću. Međutim, krajem iste godine po drugi put su se obreli u Americi, ovaj put za stalno.
Svi koji su ih poznaju začudili su se takvoj odluci. Šta je to nateralo ove ljude da ponovo napuste Srbiju, kada su svim silama nastojali da se tamo vrate, i to pre dečjeg punoletstva? Ali, da krenemo redom.
Milan i Dragica su stupili u brak 1993. godine, u ratno vreme. Živeli su u Kuli Atlagića, u Benkovcu, u porodičnoj kući, a počeli su da grade i svoju vlastitu. Maštali su o tome da budu uzorni poljoprivrednici. Imali su traktor i sve priključne mašine. Iako su bili u ratnom okruženju, gajili su nadu da će jednog dana zavladati mir, a oni živeti u srećnom braku.
Kućica u KlivlenduPosle povratka u Ameriku Milan i Dragica su kao dobri radnici mogli da se vrate u kompanije koje su napustili, na stara radna mesta. Međutim, u januaru prošle godine Milanova kompanija se preselila u drugi kraj Amerike. On od tada ne radi. Sada žive u četvorosobnom stanu i planiraju da kupe manju kuću sa dvorištem, gde će moći da imaju roštilj i ražanj. |
Godinu dana kasnije dobili su prinovu, kćerku Nikolinu, koja im je ulepšala život. Četvrtog avgusta 1995, kada je započela vojna operacija hrvatskih snaga "Oluja", Milan je bio na terenu, a Dragica kod kuće sa desetomesečnom kćerkom, dok je drugo dete očekivala za koji mesec. Uskočila je sa kćerkom na komšijski traktor. Posle nekoliko dana putovanja stigli su u Novu Pazovu, kod Milanovog ujaka, gde su ostali šest meseci.
U međuvremenu se rodila i druga kćerka, Ljubica. Posle su se nastanili na Fruškoj gori, u jednoj staroj kući. Tu su ostali još godinu dana, a potom se krajem aprila 1997. obreli u Americi. Lepo su ih primili u sabornoj crkvi Svetog Save u Klivlendu, a posebno sveštenički par Sokolović, prota Vasilije i protinica Zagorka. Crkva im je pomogla u početku, a kasnije su se sami snalazili.
– Planirali smo da ostanemo dve do tri godine, da nešto uštedimo i da se vratimo. Posle tri godine rekli smo – pa zašto ne bismo ostali još dve, da dobijemo državljanstvo. Nakon toga razmišljamo da ipak ostanemo deset godina, da osiguramo američke penzije. U međuvremenu smo dobili i treću kćerku, Jovanu – kaže Dragica.
Devojčice su bile dobri đaci, odlikaši. Igrale su folklor u ansamblu "Srbija"
– Kupili smo plac za gradnju kuće u Novoj Pazovi 2000. godine. Zapravo, bila je tu jedna stara kuća sa 3.000 kvadratnih metara zemlje, a 2003. smo počeli da gradimo novu. Kada je bila osposobljena za stanovanje, 2008, konačno smo ispunili sve uslove da se vratimo. I posle završetka školske godine Dragica i deca krenuli su nazad. Deci je bilo žao da se rastanu sa rodbinom, drugaricama i drugovima. Ja sam ostao još koji mesec da radim i planirao da tamo stignem do kraja godine – kaže Milan.
– U novoj sredini deca su se lepo uklopila jer imamo dosta rodbine – kaže Dragica. – Međutim, problemi su nastali početkom školske godine. Najstarija kćerka, Nikolina, krenula je u osmi razred, iako je taj razred završila u Americi. Mislili smo da je bolje da ga ponovi, jer se u Americi ranije kreće u školu. Mlađa, Ljubica, krenula je u sedmi razred, a najmlađa, Jovana, u treći.
Propusti pedagogaOčigledno je da narodna izreka, prema kojoj je "svako krojač svoje sudbine", ne može da se primeni za Pupovce. Postavlja se pitanje – kako to da su se deca, koja po dolasku u Ameriku nisu znala ni reč engleskog jezika, brzo uklapala i kasnije postala odlični đaci. A u svojoj zemlji, i pored znanja srpskog jezika, nisu uspela. Da li je reč o propustima u pedagoškom radu ili nečem drugom? |
U početku je sve nekako išlo, dok nisu počela ispitivanja. Deca su znala da govore srpski jezik, ali ipak nisu mogla da se tako brzo priviknu na nove uslove, novo gradivo, nove termine – i počeli su problemi.
– Dolazile su nervozne iz škole, zahtevale da izostaju sa nastave – nastavlja Dragica. – Ljubica, koja je bila u Americi super odlikaš, počela je da donosi jedinice. Najteže im je bilo to što su morale da odgovaraju pred tablom, što u Americi nije slučaj. Ostala deca su počela da ih zadirkuju. Govorila su im "glupi Amerikanci", na primer. Kada bi pitale pojedine nastavnike da im ponove ono što nisu razumele, oni su uzvraćali: "Zašto nisi slušala?" Jednostavno, primetila sam da to puno pogađa moju decu. Počele su da govore da su bolesne i da neće više da idu u školu. Intervenisao je Milanov ujak, koji je bio nastavnik u toj školi. Jednoga dana dođe pred našu kuću celi Nikolinin razred da joj se izvini. Međutim, više nije bilo pomoći. Deca su bila kategorična u zahtevu da se vratimo u Ameriku, jer, kako su govorile, "ne mogu da podnesu da budu najgluplje i žele da idu u školu tamo gde su najbolji đaci".
U decembru iste godine Pupovci su ponovo počeli da pakuju stvari, da se opet pozdravljaju sa rodbinom i krenuli su preko okeana.
– Kada smo sletili u Čikago, deca su bila veoma uzbuđena. Počela su da skaču od sreće – veli Milan. – Posle nekoliko dana krenula su ponovo u školu. Ponovo u iste razrede i ponovo dobivaju najbolje ocene. Ipak, kažu, vole da budu u Novoj Pazovi, ali ne i da idu tamo u školu.
