Glumica Ljiljana Jakšić otkriva kako se kao samohrana majka snalazi u ovom teškom periodu koji naziva “zonom sumraka” i šta joj vraća osmeh na lice.
Dan kada je njena ćerka Darija krenula u prvi razred za Ljiljanu bio je jedan od najznačajnijih u životu, pa ne čudi što je uoči 1. septembra možda imala i veću tremu od devojčice. Iako su za ovih mesec dana uspostavile određenu rutinu vezanu za školske obaveze, uhodavanje još traje. Živahnu Dariju, osim slova i brojeva, zanima još mnogo toga, pa se njena mama trudi da organizuje gust raspored, vodeći se pravilom – prvo domaći zadaci, pa sve ostalo.
Otkako je u martu proglašena epidemija, poznata glumica, koja je odavno postala zaštitni znak skadarlijskih kulturnih dešavanja, ostala je bez angažmana. Kako se kao samohrana majka snalazi u ovom periodu koji je težak za sve, a za umetnike možda najviše, otkrila je u iskrenom razgovoru za “Hello!”. Intervju je ipak, započeo temama koje greju dušu i vraćaju osmeh na lice.
‒ Darijin polazak u školu bio je najveća radost u porodici. Danima je bila zasuta poklonima, birala je šta će da obuče, šta da ponese u rancu… Meni je ostalo samo da se dobro organizujem kako ne bismo zakasnile na prvi čas. Čim smo ušle u školsko dvorište krenule su suze radosnice. Srećom, nisam bila jedina uplakana mama ‒ priseća se Ljiljana, dodajući da je ćerka radosno zakoračila u novu fazu života.
‒ Već prvog dana je zaključila da ima najdivnije drugare. Dobila je predivnu učitejicu i učitelja, koji će se smenjivati, pošto je u celodnevnoj nastavi. Stvarno voli da ide u školu, ali na pitanje šta ti se najviše sviđa, njen odgovor je “pauza za ručak”. Obožava da se igra, a voli malo i da se pravi važna pred drugaricama jer ume da napravi “zvezdu”, “stoj” na rukama, “most”…
S obzirom na to da je prošla sve faze od jaslica do predškolskog, odvajanje zbog polaska u školu obe su prihvatile kao nešto sasvim normalno.
‒ Boravak u vrtiću smatram oblikom socijalizacije, koji detetu samo može da bude od koristi. Koliko je volela da se igra sa vršnjacima, toliko je volela vaspitačicu Ivanu. Obećala joj je da će, bez obzira na to što ide u školu, dolaziti da je poseti.
Optimizam je ne napušta ni kada je reč o poslu, mada ne radi još od marta.
‒ Ja ovaj period nazivam “zona sumraka”. Korona nam je svima poremetila život, a čini mi se da umetnici najviše ispaštaju. Pozorišta su prva zatvorena, tek nedavno su počela da rade, i to smanjenim intenzitetom. Nemogućnost da se bavimo svojim poslom odrazila se na primanja, odnosno na egzistenciju. Iako nisam išla na posao od marta, radila sam na tekstovima za Skadarliju kao da ću sutra izaći pred publiku, svakodnevno vežbala, i to mi je pomoglo da sačuvam bistru glavu.
– Veliku zahvalnost dugujem bliskim prijateljima koji su pritekli u pomoć kada su shvatili da ne primam platu. Jedna advokatska kancelarija načinila je divan humanitarni gest i za moju predstavu uplatila godišnju donaciju. Rekli su mi da su je gledali nekoliko puta, da su oduševljeni i da bi voleli da što više ljudi u njoj uživa. Zahvaljujući toj donaciji, koju ću odraditi čim se steknu uslovi, Darija i ja smo relativno lagodno prošle kroz ovaj krizni period.
Na pitanje da li je prethodnih meseci pala i po koja suza, Ljiljana Jakšić koja, iako je samohrani roditelj, ne prima nikakav dečji dodatak jer su njena primanja u vreme kada je radila bila nešto iznad zakonom određenog limita, kaže:
‒ Da, bilo je i toga. Ali, to su ventili koje sami otvorimo, izbacimo lošu energiju i bude nam lakše. Svim majkama šaljem hiljadu poljubaca, a u noćima kada pomisle da im je teško ili da ne znaju kako dalje, neka urade isto što i ja. Kad uspavam Dariju, ostanem još desetak minuta pored njenog kreveta. To su mi najlepši trenuci u toku dana. Gledam je kako je porasla, kako su joj se nogice izdužile, kako bezbrižno sanja… Onda budem tako ponosna i na nju, i na sebe. I to mi mnogo pomogne da jača i srećnija uđem u novi dan.
