Ova neobična grupa komandosa često je koristila amfetamine, a bili su vrlo nekonvencionalni, pa je jedan od njih rado koristio luk i strelu kao omiljeno oružje. U početku su se nazivali Jedinica za male napade i zadatak im je bilo izvođenje zadataka koji su smatrani previše politički eksplozivnim da bi bili prihvaćeni od strane šireg kruga britanske javnosti.
U knjizi Demijena Luisa "Čerčilovi tajni ratnici" nalazi se dosta informacija o tome zašto je britansko Odeljenje za specijalne operacije, čiji deo je bila Jedinica za male napade, prozvano Ministarstvom ne-džentlmenskog ratovanja.
Dejn Anders, poznat kao Endi Lasen, bio je jedan od istaknutih pripadnika ove jedinice, a poznat je po tome što je zatražio da mu dozvole korišćenje luka i strele koje je razvio u savršeno oružje za tiho ubijanje neprijatelja. Birokrate u Ministarstvu odbrane mu to nisu dozvolile jer su smatrali da je to oružje u savremenim okolnostima previše nehumano.
Međutim, to nije sprečilo Endija, koji je imao i nadimak "Robin Hud komandos", da nastavi da koristi luk i strelu. U svojim izveštajima pretpostavljenima o izvedenim akcijama bio je kratak i direktan: "Stigli smo. Ubili smo Nemce. Zatim smo odmaglili".
Legendarni Lasen je poginuo pred sam kraj rata u severnoj Italiji pokušavajući da osvoji neprijateljski bunker. Posthumno mu je dodeljen Viktorijin krst za hrabrost koju je iskazao u borbama.
Razlog postojanja ovih specijalnih jedinica bio je da se određene akcije izvedu bez evidentne umešanosti britanskih jedinica. Poznate su njihove akcije na Kanalskim ostrvima, na Kritu i u Italiji, a o svakoj od njih bi se mogla napisati knjiga. Ali još zanimljivije od samih akcija bile su ličnosti članova ove jedinice, koji su poput Lasena bili nešto između vikinga i Džejmsa Bonda.
Legendarne su i priče o divljim zabavama koje bi usledile posle uspešno odrađenih operacija, kao i o zavodničkim uspesima članova ove grupe.
