Postoje ljudi sa kojima gubite pojam o vremenu i oni sa kojima gubite vreme. Đorđe Perišić, proslavljeni vaterpolo as, član zlatne generacije sa Olimpijskih igara u Meksiku 1968, spada u prvu grupu. U razgovoru s njim vreme prosto teče. Kako bi neki mlađi rekli – deda Đorđe, za koji dan će na Đurđevan, 6. maja, napuniti 81 godinu. U njih je stalo pregršt titula, medalja, priznanja, nagrada, ali i vredna štiva koja će ostati generacijama da svedoče o velikim uspesima srpskog sporta. Pored vaterpola, Đorđeva prva ljubav bilo je plivanje, u kome je takođe bio vrlo uspešan. Ceo igrački vek proveo je u Partizanu, u koji je stigao iz rodnog Kotora. U jednom trenutku, bio je jedini direktor koji je igrao u Prvoj vaterpolo ligi Jugoslavije. Za tim iz Humske odigrao je preko 500 utakmica!
– Nije mi palo na pamet da promenim sredinu. Kada sam 1959. bio prvak države u plivanju, moj otac i ja smo bili pozvani da krajem oktobra dođemo u Beograd, na razgovor u Sportsko društvo Partizan, oko mog prelaska. Sam čin prelaska nije bio problematičan, sve se dešavalo u prelaznom roku. Predsednik SD je tada bio general, Miloš Zekić, ujedno komandant odbrane grada Beograda. Bio je đak učiteljske škole u Sarajevu, kao i moj otac i zbog naprednih ideja krajem 30-ih godina, oni su izbačeni. Miloš je krenuo prema Tuzli, a moj otac je otišao u Herceg Novi da nastavi školovanje. I od tada su se tek u Humskoj prvi put videli – priseća se Perišić u razgovoru za “Vesti”.
Franjo Tuđman uručio ključeve
To poznanstvo donelo je rešenje važnog životnog pitanja?
– Sastanak je počeo u 12, a general Zekić je oko 12.40 pitao: “Dobro, Vlado, dogovorili smo se sve. Šta tražiš za malog? U tom trenutku sam imao 18,5 godina. Hoćeš novac, ili stan? Tata je rekao, pare ćemo potrošiti, uzećemo stan. To je bio oktobar 1959, a stan sam dobio nepunih godinu dana kasnije, u zgradi Vojvode Stepe 36-38, gde je iz Vojnog stambenog fonda izvučeno oko 20 jedinica, za sportiste Partizana. Tu su se od fudbalera uselili Galić, Jusufić, Kovačević, trener Atanacković, bokseri Mitrović, Paunović, atletičar Grubijan… Tako sam prošao u životu. Bio sam prvi iz vodenih sportova koji je rešio stambeno pitanje na taj način. Čovek koji mi je u oktobru 1960. uručio rešenje za stan bio je Franjo Tuđman. On je bio potpredsednik Sportskog društva.
Među “vodenaše” ste ušli slučajno, preko plivanja, odnosno takmičenja na kome ste učestvovali pod lažnim imenom?
– Bio sam štrkljast, brzo sam rastao. Da bi nekako malo napravio neki sklad između mišića i kostiju, jer sam bio baš koštunjav, krenuo sam na plivanje u Kotoru. Nikako nisam uspevao da dođem na red da se pokažem u prsnom stilu, iako sam tvrdio da mi to najbolje ide. Plivao sam leptir, leđno, ali prsno nikako. Bilo je jedno prvenstvo u Herceg Novom 1955, ali me nisu prijavili za takmičenje. Međutim, znao sam da jedan od plivača Primorca nije došao, pa sam pošao na start. Čekao sam dok sudija nije prozvao i pojavio sam se na praznoj stazi. Bio sam drugi. Već 1959. sam bio seniorski prvak Jugoslavije.
Titula za selidbu
To je, ispostavilo se, bila odskočna daska u vašoj karijeri?
– Prva titula mi je otvorila vrata Partizana. U to vreme crno-beli su stvarali plivačku ekipu, pa sam prešao u Beograd. Ovde sam maturirao, posle toga upisao Pravni fakultet.
Zašto baš pravni fakultet?
– Pa, društvena delatnost, ima građanski smer, društveni smer, uvodio se privredni, a počinje razvoj privrede, da možete u granicama afiniteta za određene oblasti da se uključite. Apsolvirao sam na vreme, ali čak osam godina posle toga nisam ušao na fakultet, iako sam radio preko puta. To je već bilo vreme kad je moja supruga, koja je 1970. upisala fakultet, krenula da me stiže. E, rekoh, nećeš, moram pre tebe da završim, jer sam mnogo ranije upisao. To me poguralo. Iskustvo sa Pravnog fakulteta mi je mnogo pomagalo. Kontakti, poslovi… Poslednjih sedam ispita sam dao odlazeći sa posla pravo na ispit.
Reklo bi se da su se kod vas u životu sve stvari dešavale slučajno, jer se i prelazak na vaterpolo desio baš tako?
– Bila je to srećna okolnost, zato što je jedan vaterpolista, stalni član ekipe koji je osvojio sa crno-belima prvu titulu 1963. posle prvenstva otišao za Ameriku. Trener Čukmaz, koji je tada, sem što je trenirao ekipu i igrao, jednostavno video da imam smisla za timske sportove.
Pravnik u turizmu
Šta vam je draže, plivanje ili vaterpolo?
– Razlikuje se samo način, jer je u plivanju sve vezano za tebe, uspeh je samo tvoj, dok ga u vaterpolu deliš, ali ja nisam imao ništa protiv što sam sve delio sa kolegama. Sticajem okolnosti bio sam jedan od vaterpolista koji je prošao kroz razvojnu fazu Partizana, pošto je tek od 1960. počeo da se stvara. Trebalo je sve izdržati, a bio sam u isto vreme i plivač, pa sam uskakao na vaterpolo kad je trebalo, od 1959. do 1964. bio sam njajbolji plivač one Jugoslavije, bio sam na Igrama u Rimu, kao plivač, kasnije na Mediteranskim igrama. Mogao sam čak i fudbal da igram, ali sam u jednoj prilici, kada su u FK Partizan pokušali da me privole da im se priključim, uspeo da pobegnem. Izborio sam se da ostanem u vodi.
Kako vas je put odveo u turizam?
– Živeo sam na Voždovcu, išao sam na Tašmajdan i na Pravni fakultet, u čijoj je dijagonali bila agencija General turist, koja je kasnije promenila naziv u Centroturist. Tu su radili drugari, između ostalih i vaterpolista Tedeski. Svratim, pogledam, vidim da je živa stvar, da se radi sa ljudima. Jednog dana, 1969. sam rekao da bih i ja radio, onda je direktor, inače fudbaler Bane Vukosavljević rekao: “Hoćeš da radiš? Evo ti stolica, dođi sutra i počni!” Rekao mi je da za turizam nema škole, ali ako sam sposoban da od dinara napravim dva, eto mi prilika. Imao sam sve uslove. Tako sam krenuo. Mnogo razumevanja sam imao, jer sam u to vreme još igrao. Kasnije smo nastavili.
Prvi ministar
Šta god je radio, Đorđe je bio uspešan. U sportu, turizmu, kao igrač, funkcioner… Bio je inicijator ideje i autor projekta za dodelu stalnih novčanih nadoknada sportistima osvajačima medalja na Olimpijskim igrama.
– Što se sporta tiče, mislim da sam bio uspešan, gde god bio. Kao ministar, mada je bilo kratko, ali smo napravili nešto važno. To ministarstvo u Panićevoj vladi je napravljeno mimo toga što je sport bio u nadležnosti republike i pokrajine, a ne države. Tadašnji predsednik, Ćosić, nagovorio je Panića da napravi resor ministarstva. Bio sam prvi ministar. Trajalo je kratko. Kada smo inaugurisani polovinom jula 1992. tada su već bile sankcije, znali smo da će krajem decembra biti ponovni izbori. Inače, treća knjiga koju sam objavio zove se “Opstanak i povratak” i govori kako smo opstali u vreme sankcija. Bila je žestoka borba. U turizmu sam takođe bio uspešan. Dogurao sam do komercijalnog direktora sarajevskog Uni Stubsa, stekao veliki krug prijatelja…
Kako gledate na situaciju u VK Partizan u poslednje vreme, decenije?
– Na inicijativu Sportskog društva, u klub sam se vratio 2001. Mislim da nisam pogodio sa izborom ljudi, jedan je bio Šoštar, kao sportski direktor, drugi je bio Igor Milanović. Znao sam kakvi su igrači, računao sam da su takvi i ljudi. Kao ljudi, pre svega su prvenstveno mislili na sebe. Već tada je bila saglediva situacija da u klubu nije sve kako treba. Onda je krenulo polako, sve se urušavalo na način da se došlo u situaciju da su dugovi enormni. Sad se Partizan polako vraća.
Da li ste u kontaktu sa nekim iz VK Partizan?
– Jesam, kako da ne, mada ne idem na utakmice, jer mi sin ne da, da bi me sačuvao, ali sve pratim. Čujem se sa predsednikom Lazarevićem, sportskim direktorom Kuljačom, trenerom Korolijom… Bio sam u sastavu delegacije prilikom dodele ordena za 75 godina kluba, to je Sretenski orden, koji je u ime kluba primio Filip Filipović. Kada se sve završilo, bili smo Jovan Lazarević, kapiten Milan Aleksić i ja, a Filip kaže: čika Đorđe ovo je vaše, vi ste od 1. januara 1960. u Partizanu. To su sve bila druga vremena, nije bilo velikih para, ali za kvalitet se plaćalo. Nije bilo basnoslovnih ugovora, ali tada vaterpolisti, plivači nisu mnogo išli u inostranstvo, kad se otvorila Breša, promenili su se uslovi. Sada je situacija drugačija – zaključuje Perišić.
Svaki orden ima svoje mesto
Koja vam je nagrada najdraža?
– Svaka je posebna, ne mogu da pravim nikakvu razliku. Oktobarsku nagradu grada Beograda dobio sam od SOFKA Srbije, odnosno nagradu za životno delo. Od odlikovanja – Orden rada sa zlatnim vencem, imam Orden MOK-a, za koji me je predložio Bora Stanković, posle 40 godina u radu, jer to je mogao da dobije samo neko koga predloži član MOK-a, niko drugi. Ima ih mnogo, ali svako ima svoje mesto. Na primer, na pozadini u telefonu imam sliku zlatne medalje iz Meksika. Pitaju me, gde su ti tu Dejan i Gordana, kažem, oni su u srcu.
Sudbonosna ekskurzija
Suprugu Gordanu Đorđe je upoznao zahvaljujući poslu.
– Ona je bila đak generacije u Petoj gimnaziji. Sticajem okolnosti ja sam 1969. tu gimnaziju, kao zaposlen u
Centroturistu vodio na ekskurziju. Godinu dana posle toga smo se uzeli. Ona je imala 19 godina. Njen otac, koga sam izuzetno voleo i cenio, tada mi je rekao: molim te, samo da završi fakultet. Ako ona bude htela, nemoj da je sputavaš. Rekao sam: Deda Rašo, ništa ne brinite! Tako je i bilo. Od prvog ispita, kada je bila u drugom stanju, za tri i po godine je završila fakultet. Uveče, kad Dejan i ja zaspimo, ona bi učila.
Partizan osnovan dva puta
Čika Đorđe je odlično upućen u istoriji vaterpola, posebno kluba sa Banjice, o čemu je već spremio knjigu. Nedostaje samo da naiđe na interesovanje nekog ko bi je štampao.
‘
– Malo ko zna da je Vaterpolo klub Partizan dva puta osnovan, 1946, pa 1947. i 1948. ugašen. Pošto su to sve bila vojna lica vaterpolisti, bio je samo jedan Beograđanin, glumac Severin Bjelić Seva. Vojska je sve vaterpoliste crno-belih poslala u Split 1948. i tu se 1949. formirao VK Mornar, od istih tih igrača. Pet godina je bila pauza, klub se rasformirao, pa je 1952. ponovo formiran Partizan. Otada funkcioniše u kontinuitetu.
Prvi bazen pored glavne Pošte
Gospodin Perišić nas je, maltene, dočekao pitanjem: da li znate gde je bio prvi bazen u Beogradu? Priznajem da nisam sigurna…
– Prvi veliki bazen u Beogradu, odnosno prvo prvenstvo države 1945. organizovano je ispred glavne Pošte. To su Nemci napravili kao rezervoar za vodu, bazen 50×20, a jedan od 25 metara bio je u Studentskom parku i drugi u Karađorđevom. To su bili rezervoari za vodu, a od 1945. su se koristili za takmičenje.
Ponosan na porodicu
Na šta ste posebno ponosni u životu?
– Pre svega, na porodicu. Preko 50 godina sam u braku. Sa suprugom Gordanom sam proveo najviše vremena, osim dela u sportu. Inače, radio sam u dve sjajne delatnosti, u sportu i turizmu. Radio sam sa ljudima. Što se tiče porodice, žao mi je jedino što, dok je sin Dejan bio mali, koji danas ima 50 godina, u periodu odrastanja, druga, treća, peta godina – nisam bio tu, jer sam radio i igrao. Imao sam malo slobodnog vremena. Pokušavam da nadoknadim, iako to ne može nikad, kao neprospavana noć. Kad kažu, ja ću sutra da spavam duže. Ne, to nije isto. Šalim se kako imam dvoje dece, Dejana i suprugu. Dejan je sekretar Tehničkog komiteta LEN, za vaterpolo. Trenutno je u Barseloni. Preko 200 dana je van Beograda. Jedino kada su u vreme korone takmičenja bila redukovana, bio je češće u Beogradu, ali onda se bavio sa “mladim roditeljima” i čuvao nas.
Funkcija u SD
Imali ste i funkciju u Sportskom društvu Partizan?
– Jedno vreme sam bio potpredsednik, ali mi se neke stvari nisu dopale, jer je bilo nameštanja, recimo, za najbolje i najuspešnije. Kao, vi vaterpolisti ste uzeli sve, ne možete i sledeće godine. Pitao sam, koga mi biramo? I najboljeg i najuspešnijeg. Tada je, recimo, u slučaju trenera, znam da je košarkaše vodio Duško Vujošević, koji ni blizu nije bio uspešan, kao vaterpolo trener. Predsednik komisije za dodelu priznanja mi kaže kako su mu iz kluba rekli da treba da bude Vujošević, dobro rekoh, hvala, ali ne računajte više na mene.
“Meksički tim” kompaktan i u vreme rata
Đorđe je bio član vaterpolo reprezentacije Srbije koja se na Igrama u Meksiku okitila zlatom.
– “Meksički tim” je ostao kompaktan dugo godina. Nas ni rat nije omeo, odnosno događanja 90-ih. Stalno smo bili kao jedan, družili se, pravili obeležavanja. Jedne godine u Zagrebu, sledeće u Beogradu… Dok je Bandić bio gradonačelnik Zagreba nije mogao da prođe naš susret, da nas on ne primi, organizuje ručak i otkaže sve obaveze tog dana, sastanke, jer hoće da bude sa nama. Pošto je znao za moj slučaj uručenja ključeva od stana, znao je da se našali: “E, tebi su Hrvati pomogli.”
