Ekspresno poražena u aprilskom ratu 1941. godine, Vojska Kraljevine Jugoslavije je ubrzo kapitulirala, a veliki broj visokih oficira je poslat u zarobljeništvo hiljadu kilometara od otadžbine, u Donju Saksoniju, u kompleks vojnih logora Oflag VI C, u Osnabriku.
Novica Andrejić, predsednik Crkvenog odbora Osnabirk, hroničar života srpske zajednice u ovoj – teritorijalno najvećoj, a po broju Srba – najmanjoj crkvenoj eparhiji u Nemačkoj, objašnjava da je pandemija korone pokvarila planove da se 26. aprila dostojno obeleži osam decenija od dolaska srpskih oficira u Oflag VI C.
– U planu je bilo da u trodnevnom programu i svečanom akademijom obeležimo datum kada su prvi srpski oficiri počeli da stižu iz Srbije, ali, korona je sve pokvarila. Zato ćemo taj događaj obeležiti u sklopu tradicionalnog obeležavanja Vidovdana, u subotu, 26. juna. Posle liturgije, na srpskom vojnom groblju će biti održan parastos vojskovođama i vojnicima koji su položili svoje živote za krst časni, svetu veru pravoslavnu i slobodu zlatnu, od Kosova do danas – počinje razgovor Andrejić koji je ovih dana bio gost dopisništva “Vesti” u Beogradu.
Neslavni rekorder
Objašnjava da je Osnabrik po mnogo čemu jedno od najvećih stratišta srpske vojske van otadžbine, a po jednoj činjenici je i neslavni rekorder.
– Malo ljudi zna, ali Osnabirk je mesto sa najviše sahranjenih srpskih generala posle Zejtinlika. Na vojničkom groblju i u Kripti hrama Svetog Đorđa, sahranjeno ih je čak 29. Ukoliko se njima dodaju i drugi visoki oficiri, pukovnici i potpukovnici, naš narod u Donjoj Saksoniji i Osnabriku ima čitav jedan generalštab pod zemljom – otkriva Andrejić.
Reč je o generalima i pukovnicima Jugoslovenske vojske koja se 1941. hrabro suprotstavila mnogostruko jačem neprijatelju.
Među njima su armijski general Dimitrije Živković, komandant odbrane Beograda, brigadni general Čedomir Gužvić, narodni heroj iz Prvog svetskog rata ili general Uroš Tešanović, načelnik Vojne akademije do Aprilskog rata….
– Većina je posle rata nepravedno izgubila građanska prava. Proglašeni su bez ijedne validne činjenice izdajnicima ili saradnicima okupatora, zbog čega se nikada nisu vratili u otadžbinu. Sa tom nepravdom su i umirali, a senke visokih topola u Osnabriku su im zamenile rodnu grudu – ističe Andrejić i dodaje da nakon što su Britanci oslobodili ovaj deo Nemačke, najveći broj srpskih generala bio je prinuđen da radi poslove koji su bili daleko ispod njihovog obrazovanja ili vojnog čina.
– Oni mlađi oficiri su počeli da odlaze za Ameriku i Australiju, a ovi generali, previše stari za neki novi početak, preživljavali su u posleratnoj Nemačkoj kako je ko znao i umeo. Većina je prihvatala poslove pri britanskoj vojnoj misiji, ali daleko ispod svojih stručnih sposobnosti, pa su neki od njih bili posilni engleskim podoficirima. Nažalost, mnogi su na kraju završili u staračkim domovima kao socijalni slučajevi – otkriva Andrejić i pojašnjava da se u Osnabriku nalaze dva srpska groblja, a da su srpski oficiri sahranjeni faktički na tri lokacije.
– Na Vojničkom groblju sahranjeni su oficiri koji su poginuli u savezničkom bombardovanju 6. decembra 1944. Srbi su kasnije dobili još jedno – civilno groblje, a oficiri su sahranjivani i u Kripti Hrama Svetog Đorđa. Do danas je ostala nepoznanica zbog čega su Britanci krajem Drugog svetskog rata tepih bombama zasuli i ovaj logor kada se znalo da su u njemu isključivo ratni zarobljenici. U tom napadu je stradalo čak 116 srpskih oficira, a još 60 je kasnije preminulo od posledica bombardovanja. Mnoge koji su pokušali da se spasu od bombi, pobili su nemački stražari koji nisu dozvoljavali logorašima da pobegnu od eksplozija.
Drugačija istina
Međutim, o obimu tragedije srpskih zarobljenika u Nemačkoj, Andrejić se uverio tek pošto je 1968. godine iz rodnog Smedereva krenuo u pečalbu.
– U Osnabriku sam faktički bio prvi gastarbajter. Zatekao sam srpsku zajednicu koju su činili isključivo bivši zarobljenici Oflaga VI C i politička emigracija, odnosno “nedićevci” i “ljotićevci” koji su uspeli da pobegnu iz zemlje. I jedni i drugi su bili veoma nepoverljivi prema svima koji bi došli iz “Titove” Jugoslavije i to ne bez razloga. Tadašnja jugoslovenska tajna služba, Udba, bila je veoma aktivna u inostranstvu, a posebno u Evropi gde se na sve načine obračunavala sa političkom emigracijom i protivnicima tadašnjeg Brozovog režima. I ja sam “upao” u to društvo tek kada su se uverili da nisam “poslat”. Polako sam počeo da otkrivam tragičnu sudbinu svih tih ljudi koji su stradali samo zato što su bezgranično voleli svoju otadžbinu.
Naš sagovornik ne krije da je među “emigracijom” bilo i osuđenih ratnih zločinaca ili njihovih potomaka. Sa većinom njih je razgovarao pokušavajući da shvati šta se to događalo u Srbiji tokom Drugog svetsko rata. Oni su mu ponudili drugačiju istinu od one koja se može naći u istorijskim udžbenicima.
– Između ostalog sam razgovarao i sa Vladom Ilićem, sinom Milana Nedića. On mi je ispričao da njegov otac nije zločinac već je zaslužan za spasavanje velikog broja ljudi. Nisam se stavljao na bilo čiju stranu jer nisam ni tužilac ni sudija – objašnjava Andrejić.
Ipak, tvrdi da u Osnabriku nije bilo spektakularnih akcija Udbe poput onih u drugim delovima Evrope kada su protivnici režima premlaćivani ili ubijani.
– Nas koji nismo imali veze sa političkom emigracijom niko nije dirao. Doduše, svaki put bi odlazeći u naš konzulat dobijali “prijateljske savete” da se ne petljamo sa njima jer se lako može ostati bez mogućnosti da se vratimo u otadžbinu. Pametnom je i to bilo dosta da sve shvati – navodi naš sagovornik.
Poslednji vojni zarobljenik iz Oflaga VI C preminuo je šezdesetih godina prošloga veka.
U Osnabriku je još desetak potomaka tih ljudi, a Andrejić je u grupi onih entuzijasta koji više od pola veka pokušavaju da spasu od zaborava deo te srpske istorije.
Za muzej potrebna pomoć matice
Novica Andrejić ističe da su zahvaljujući pomoći Nemaca uspeli da, najpre uz vojničko groblje, dobiju i parcelu na kojoj su se sahranjivali pravoslavni Srbi, a zatim i parcelu da se izgradi crkva.
– Na kraju smo dobili jednu od 38 baraka vojnog logora koju smo preuredili u Spomen sobu. U planu je i da se od nje napravi muzej. Veliki broj mladih Nemaca godišnje prođe kroz ovaj naš Memorijalni centar jer ima želju da se pokloni žrtvama. Posebno dobru saradnju imamo sa Udruženjem hrišćanskih crkava, pa većina delegacija zahvaljujući toj saradnji tokom posete Osnabriku poseti i našu crkvu, Vojničko groblje i baraku – priča predsednik Crkvenog odbora Osnabirk.
On je naveo i da planiraju da naprave i svojevrstan muzej i da bi im tu značila pomoć matice.
– Pre dvadesetak godina smo se obraćali, ali bez uspeha. Valjda su mislili da tražimo novac, a jedino to nam ne treba. Sredstva bi obezbedio grad Osnabrik i druge organizacije. Trebala nam je podrška da Memorijalni centar postane “srpski spomenik” u Nemačkoj – mesto gde će dolaziti mlade generacije, ali i održavati naučni skupovi, radionice… Na taj način ćemo trajno spasiti od zaborava važan deo naše istorije van granica otadžbine – kaže Andrejić.
Spiskovi logoraša
Novica Andrejić je sa sveštenikom Sinišom S. Vujasinovićem, koautor monografije “Istorija ckrvene opštine Osnabrik” u kojoj je detaljno predstavljen razvoj srpske zajednice u ovom nemačkom gradu, od Drugog svetskog rata do današnjih dana.
Jedini podatak koji je ostao misterija je koliko je tačno srpskih oficira i vojnika bilo u nemačkom zarobljeništvu u Osnabriku.
– Razni su podaci, a najverovatnije ih je bilo između dve i po i tri hiljade. Tačne spiskove je jedini imao prota Milan Jovanović je osnova našu crkvu. Međutim, posle njegove smrt sinovi su, na uspomenu na oca, uzeli taj spisak. Kako su i oni u međuvremenu preminuli nemoguće je tom dokumentu dalje ući u trag, a i pitanje je da li još postoji – kaže Andrejić.
Ulica “Srpsko polje”
Novica Andrejić najavljuje da će uskoro jedna od ulica koje vode ka nekadašnjem vojnom logoru i baraci nositi naziv “Srpsko polje”.
– Tu inicijativu smo započeli još 2007. i lokalne vlasti su prihvatile predlog. Trenutno je ovaj deo Osnabrika veliko gradilište jer se pravi novo naselje koje još nije završeno. Očekujem da će se i tabla “Srpsko polje” – metar sa metar, postaviti kada i naselje bude gotovo – priča Andrejić.
Mošti 29 svetitelja
Crkvena opština u Osnabriku je osnovana 1959. godine, a hram posvećen Svetom Velikomučeniku Georgiju predstavlja jednu od najlepših srpskih svetinja u dijaspori.
Crkva je osveštana 1966. godine kao spomen hram sećanja na nevino izginule oficire i vojnike u nemačkom zarobljeničkom logoru Oflag VI C.
Ova crkva je danas specifična i po činjenici da se u okrilju hrama čuvaju delovi moštiju 29 svetitelja, od kojih osam pripada apostolima.
Istovremeno, u Hramu su i dve velike hrišćanske svetinje: čestica Časnoga Krsta i deo rize iz Torina koje su vezane za Isusa Hrista.
