Rešenjem Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja filijale Užice od 9. juna 2013. godine šezdesetjednogodišnjoj Užičanki Nadi Erčić utvrđeno je pravo na srazmeran deo penzije za navršen radni staž od 17 godina, četiri meseca i osam dana. U Bosni Hercegovini je ostvareno 14 godina, devet meseci i osam dana, a u Srbiji dve godine, šest meseci i 16 dana, kako piše u pomenutom rešenju, pa je osiguranici određena srpska penzija od 683,03 dinara. Za te pare u Srbiji može da kupi dva kilograma piletine, 850 grama prasećeg pečenja, pola kile jagnjećeg ili kilogram meda! Ako joj istekne lična karta, trebaju joj dve penzije da izvadi novu! Za odlazak kod državnog zubara – dve penzije po zubu. Za kilogram oraha – dve penzije.
Penzija je određena samo za staž ostvaren u Srbiji, a Nada Erčić je u Bosni prošla još gore. Nedavno je od Penzijskog fonda Bosne i Hercegovine dobila odgovor da kod njih ne može da ostvari pravo na penziju.
Na vratima stana gospođe Erčić zatekli smo i poštara Zorana Jevtovića koji reče da ne zna za manji iznos penzije. A penzija Nade Erčić u ovom trenutku iznosi 689,88 dinara i kao svim osiguranicima isplaćuje se u dva dela – po 344,94 dinara. Baš toliko, ni dinar više, ni dinar manje! Na stolu sedam novčanica – jedna od 200 dinara, jedna od 100 i četiri od 10 dinara. Četiri dinara nije bilo.
– Rođena sam u Varešu, a najveći deo života provela sam u Sarajevu, gde sam završila Višu komercijalnu školu. Nakon završenog školovanja radila sam u robnoj kući "Sarajka", prvo kao prodavac, a potom i kao zamenik šefa. Kad je rat počeo 1992. godine sa dvema ćerkama, jedna je bila završila treći, a druga osmi razred osnovne škole, suprug i ja smo morali da napustimo Sarajevo. Rat se poprilično zahuktao kad smo pobegli u Beograd. Zatim smo došli u Seču Reku kod Kosjerića gde je moj suprug rođen. Da ne bi putovao iz Seče Reke na posao u Užice od železnice je dobio stan u Užicu u kome i danas živimo.
Po dolasku u Srbiju radila sam u kosjerićkoj fabrici obuće Moda oko pola godine i dve godine u kosjerićkoj firmi Kepo. Vrlo sam im zahvalna što su me primili da radim. Po dolasku u Užice radila sam i godinu i po dana u jednom butiku. Bila sam prijavljena, ali mi gazda nije uplaćivao doprinose za penzijsko osiguranje i taj deo radnog staža mi nije uključen prilikom utvrđivanja penzije. Provela sam preko pet godina na birou rada, ali od njih nikada nisam dobila nijedan poziv za posao – priča smireno Nada kojoj je od svetle budućnosti preostalo jedino ime – nada.
|
Puj pike ne važi |
Iznos penzije je toliko sramotan da je svaki komentar suvišan. Ovaj penzioni ček je simbol teške sudbine Jugoslovena, koja je skrojena u kabinetima svetskih moćnika.
– Sa ovim iznosom na penzionom čeku povređeno je dostojanstvo čoveku. Taj iznos vređa. Pošteno sam radila, a sada dobijam penziju za koju ne mogu da kupim dve kutije lekova za pritisak. Za jednu kutiju mi je potrebno 350 dinara. Da mi muž ne radi, mada ni na železnici plate nisu velike, ne bih imala ni za hleb – kaže Nada Erčić.
Najavljeno smanjenje penzija stići će i Nadinu penziju jer se niko od gorljivih političara nije setio da od "štednje" zaštiti one najsiromašnije!
– Neka mi smanje penziju. Baš lepo, ja ih pozivam da je smanje i ostave mi za jednu kutiju lekova za pritisak! Na meni će država dobro uštedeti, kad je štedeo vlasnik butika, može i država.
Rasturanjem bivše države porodica Erčić je ostala i bez polovine stana. Bivši komšija druge nacionalnosti, s kojim su svakodnevno pili kafu, prevario ih je za pola stana. Ostao im je dužan oko 10.000 evra, a pola su uspeli da naplate preko agencije koja je kasnije zbog nezakonitog rada izgubila dozvolu za rad. Povremeni pozivi i podsećanje na dug ne daju rezultate, pa gospođa Nada Erčić nerado priča o još jednoj neveseloj životnoj epizodi.
Nada smatra da Jugoslavija nikako nije trebalo da se rasturi.
– Jugoslavija je bila normalna država u kojoj se normalno živelo.
Za ovakve slučajeve, a njih verovatno nije mali broj, države Srbija i Bosna i Hercegovina, pa i druge zemlje u okruženju koje na sva usta pričaju o evropskim vrednostima, u sklopu proklamovane politike regionalne saradnje morale bi da nađu odgovarajuće rešenje. Ako su države nastale na prostorima bivše Jugoslavije pravni sledbenici po mnogim pitanjima, onda bi i njihovi građani pravnom logikom mogli da ostvare prava koja su izgubljena rasturanjem bivše zemlje. Ali, ne, nova zemlja ima novi zakon o ili adet, kako bi u Bosni kazali. Da li je ovo vic ili istina najbolje bi bilo da vam dragi Bog ne da da proverite.
