Ivana ima 19 godina a živi u lozničkom prigradskom naselju Gradilište sa majkom Biljanom i 27-godišnjim bratom Aleksandrom. Majka ima porodičnu penziju od 10.300 dinara, udovica je 20 godina, od oktobra 1994. kada joj je muž poginuo u saobraćajnoj nesreći za vreme vojne vežbe. Sin je tada imao sedam godina, a Ivana je tek trebalo da se rodi. Ovu porodicu je u avgustu zadesila velika poplava, voda im je poplavila stan u drvenoj baraci i napravila veliku štetu. Jedini prihodi su majčina penzija i što Aleksandar zaradi radeći neprijavljen, a sada ih muči i pozajmica u koju su morali da ulete kako bi osposobili stan uništen od vlage. Sve to uticalo je da Ivana, iako odličan učenik ne upiše studije u Novom Sadu ili u Beogradu jer ne može da plaća stan. Jedini način da studira bio je svakodnevno putovanje.
Uranak u pet
– Završila sam Srednju medicinsku školu za industrijskog farmaceuta u Loznici. Moja porodica nije mogla da obezbedi novac da odem negde dalje pa sam odlučila da svakodnevno putujem u Šabac i tako studiram pošto drugog načina i nije bilo. Svakoga dana ustajem u pet, do stanice mi treba petnaestak minuta hoda, a autobus kreće u šest sati. Putovanje traje sat vremena, tako da sam tamo u sedam, a predavanja mi počinju u osam i traju do dva, a ponekad ostanem po ceo dan i kući krenem tek uveče, nekada i oko devet. Kad dođem kući, učim. Obično ležem oko 22 časa, ali nekada sa knjigom ostanem i do dva ujutru pa onda sve ponovo. Desi se da petkom nema predavanja, ali uglavnom svakodnevno putujem do Šapca. Povratna karta je, sa studentskim popustom, oko 500 dinara pa mi mesečno za put treba oko 10.000 dinara, a mamina penzija je tek 300 dinara veća. Nije lako, ali šta ću, želim da studiram, hoću da završim školu i nema druge. Jeste sada nezgodno jer su sve hladnija jutra i večeri, a mrak je i kada polazim i kada se vraćam – priča ova skromna devojka.
Vreme u autobusu koristi da napiše beleške ili uradi zadatke iz hemije, ali to nije lako uz stalno truckanje, žagor putnika i muziku sa radija. Nekad malo dremne, ali i to je teško izvesti. Učenje mora da sačeka dolazak kući. Svi njeni drugovi sa fakulteta stanuju u Šapcu i ona je, koliko zna, jedini student putnik. Da uzme neku sobu, ili stan nema šanse, njene drugarice plaćaju od 100 do 150 evra samo stan i oko 50 za komunalije, treba nešto i jesti tako da za to ona nema mogućnosti.
– Pitaju me kako mogu da putujem svakoga dana, zar mi nije dosadilo, ali jednostavno moram. Upoznali su me svi šoferi i putnici, dođem kao inventar na liniji Loznica-Šabac. Zimi je još teže pešačiti do stanice oko dva kilometra po mrazu i putovati po snegu i ledu, ali šta ću? Neću da se žalim, hoću da završim fakultet, pa onda i master, ali to posle ne znam kako ću jer bih zbog nastavka školovanja morala ići u Beograd ili Novi Sad, i to me brine. Nije mi teško da učim, a najviše bi mi pomoglo da nekako mogu da finansiram putovanja jer znam koliko se moja majka i brat muče da bih mogla da studiram – kaže ova studetkinja na točkovima.
Stipendija na čekanju
Kao odličan srednjoškolac imala je gradsku stipendiju, ali ove godine nema ništa, a tek sledeće bi trebalo da je dobije na osnovu nagrade iz četvrtog razreda. Prema njenim rečima za studentsku stipendiju može konkurisati tek kad upiše drugu godinu jer se gleda prosek iz prethodne. Dok ona priča, brižno je gleda majka Biljana. Srećna je što ima ovako dobro i vredno dete, ali nije što joj ćerka svakodnevno prelazi oko 120 kilometara dok ode i vrati se.
Nagrada iz hemije
Oduvek je odličan đak, još u osnovnoj školi počela je da osvaja nagrade na takmičenjima iz matematike, fizike, a od sedmog i hemije. U prvoj godini srednje škole bila je treća u Srbiji iz hemije u pojedinačnom plasmanu, u četvrtoj druga i dobila je srebrnu medalju iz hemijske tehnologije. Zbog toga je bila oslobođena prijemnog na fakultetu.
– Nezgodno je što uvek za nešto treba novac. Skripte su samo za prvi semestar bile 500, 600 dinara, morala sam ih kupovati na faksu kao i još neke knjige, ne znam ni sama koliko smo dali para samo za to, a tu su još seminarski radovi – priča Ivana.
– Pisala sam Gradskom veću, a oni su to prosledili Centru za socijalni rad gde je rečeno da oni mogu da pomognu za putne troškove na teritoriji Loznice, ali ovo je do Šapca pa ne mogu ništa. Nismo socijalni slučaj jer imam penziju 10.300 dinara. Nije mi svejedno što stalno putuje, ni što uveče mora da se vraća sama. Brinem i lakne mi tek kad je vidim da ulazi u stan, a onda se odmah hvata knjige. Bilo je nekih priča da će neko možda pomoći i plaćati troškove prevoza, ali na rečima je sve i ostalo – kaže brižna majka, inače srčani bolesnik.
Nema opuštanja
– Položila sam sve kolokvijume i testove i sad ću verovatno hemiju moći da završim pre ispitnog roka, neću morati da polažem, a u januarskom roku imam da polažem četiri ispita. Moram da dam te ispite i do kraja prve godine sve ostale kako bih ostala na budžetu tako da ne plaćam školarinu jer inače ne bih mogla da studiram. Situacija je takva da ne mogu sebi dopustiti opuštanje, niti luksuz da izgubim godinu – kaže Ivana.
Ivana ne veruje da će biti slične pomoći, odlučna je da nastavi ovako i redovnim polaganjem ispita na studiranje potroši onoliko vremena koliko je najmanje potrebno. Nije joj se desilo da ne ustane na vreme i zakasni na autobus, ali kaže da pesmu koju stavi da se čuje s telefona u vreme buđenja zamrzi i strese se kada je kasnije čuje. Ivana mesečno prevali oko 2.400 kilometara.
