Vraćam se u London iz Beograda, već smo izašli na La Manš "a seni neke pale na put".
Vene li to Srbija, nagriza li to crv u jabuci? Kako to da je Srbija postala – ili se to varam – groblje u kome ima mesta za sve pokojnike nekadašnje nade i optimizma?
U Srbiji vlada nostalgija za juče, briga za danas i strah od sutra.
I svi čekaju Velikog vezira? Veliki vezir je – Evropska unija; svi ga čekaju, ne zna se kada će da dođe, ako ikada dođe; ali, svejedno, Srbija je uvek živela više od sna nego od hleba.
Još jedan apsurd koji čovek iznosi posle kratkog boravka u Srbiji: niko ne veruje političkoj eliti da vezir dolazi, ali političkoj eliti raste rejting.
Ukinite Srbiji himeru, iluziju, san – ma koliko bio pogrešan izvadili ste joj dušu.
Veliki Andrej Malro ima u svojim pričama sagu koja je – začudo – slika i prilika ovoga što se Srbiji i Srbima događa dok čekaju Velikog (EU) vezira da dođe i u naš Travnik:
U nekom afričkom selu na rubu pustinje, neki jadnik – istaknuti umetnik u plemenu – bio je zbog nekog greha osuđen na smrt vešanjem, ali tako da mu samo vrhovi nožnih prstiju dodiruju pesak. Kad se prsti umore, kad klonu, omča oko vrata će da učini svoje.
Čekajući smrt, umetnik je na pesku, vrhom nožnih prstiju, nacrtao miša. Miš je bio tako "stvaran" da je oživeo, uspuzao se uz konopac i pregrizao omču.
Briselska omča oko srpskog vrata se sve više steže. Kad god nešto zucnemo o Rusiji, omča se suzi. Kad zucnemo nešto o Kosovu, suzi se još više. Kad prošapućemo da je Putin uzurpirao Krim i da smo za "suverenitet" Ukrajine, da je, dakle Rusija agresor – popuste malo omču.
Stežu pa popuštaju, ali Srbi su – kako reče, Jovan Rašković "lud narod". I dalje veruju da će Vučić nacrtati u pesku miša da će miš oživeti; da će pregristi našu omču, a vezir stići i u naš Travnik.
