U Novu 2010. godinu ušli smo tako što su strani krediti pokrili skoro 3,5 milijarde evra našeg budžetskog manjka. U novom budžetu predviđena je čitava milijarda deficita (prošle godine su tvorci naše ekonomske politike očekivali polovinu ove sume). Država je pokušavala da prevlada krizu, međutim, velika očekivanja građana, iskvarenost najmoćnijih i najbogatijih ljudi naše države, i nedovoljna podrška iz inostranstva, zaustavili su našu vladu na polumerama. Najavljeno smanjivanje državne administracije nije dosledno sprovedeno.
Reforme, iako brže nego tokom prvih meseci mandata vlade, nisu dovoljno uspešne. Sama vlada, hvaljena kao monolitna i svakako najčvršće slepljena od svih pet koje su upravljale Srbijom posle 2000. godine, pokazuje neverovatnu nesolidnost u odnosu prema krizi. Mlađan Dinkić već osam meseci tvrdi da je kriza prevaziđena. Istovremeno, ostali ministri tek najavljuju početak njenog kraja.
Početkom ove godine dvoje ministara zahtevali su povećanje plata u javnom sektoru i time kršenje sporazuma o zamrzavanju zarada koji je prethodno sklopljen sa Međunarodnim monetarnim fondom. Godinu štednje i mukotrpnog oporavka, naša vlada je započela neugodnim slabljenjem dinara i skandaloznim međusobnim optužbama koje su razmenjivali guverner Narodne banke Srbije i pojedini ministri.
Takođe, u vreme kada stotine hiljada građana strepe za svoj posao, Narodna skupština donela je nečovečnu odluku o privilegijama koje će uživati bivši poslanici. Sa penzijama koje će šest puta biti veće od prosečnih i radnim stažom koji je znatno kraći, zakonodavci su izgubili moralno pravo da stanu pred nesrećni narod, obećaju mu znoj i suze nagoveštavajući osnovanu nadu.
Broj nelikvidnih preduzeća se u Srbiji vrtoglavo povećava, privreda se svela na usluge, ukoliko ne budemo postigli veći privredni uspeh ili uspeli da dobijemo još neki kredit, već na proleće možemo da očekujemo ista iskušenja sa kojima smo se suočili lanjske jeseni.
Kakvi su izgledi vlade u slučaju takvog razvoja događaja? Rekao bih da svako predviđanje zahteva analizu različitih faktora koji će uticati na dalji razvoj krize. Najvažniji među njima su: vladina politika, odnos velikih sila prema Srbiji, postojanje alternative i tradicije. Vlada Srbije očigledno nije sposobna za veliku promenu svoje politike, ona će i dalje nastaviti populističku ekonomiju polovičnih reformi i marketinškim prioritetima. Velike sile su Srbiji pomogle krajem prošle godine, predstavnici međunarodnih kreditnih ustanova već najavljuju da ove godine neće odobriti kredite Srbiji ukoliko ona prekrši obaveze čije bi je poštovanje tokom ove godine ionako lišilo potrebe za finansijskom pomoći. Ipak, ustupci, kao što je odmrzavanje Trgovinskog sporazuma sa EU i ukidanje viznog režima i novi zahtevi na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, govore u prilog činjenici da SAD i EU i dalje vode složenu i dinamičnu politiku u regionu. Politiku koja nije samo i isključivo konstruktivna.
Neko ko podstiče radikalizam hrvatskih političara i doprinosi usitnjavanju tamošnje politike, može u izvesnim uslovima da dozvoli eksploziju krize u Srbiji. Sadašnja vlast, nažalost, nema alternativu. Opozicija je razjedinjena, za potrebne bolne reforme ima manju podršku svojih birača nego što je ima sadašnja vlada, teško da će ovi ljudi dobiti pomoć od država koje bi je uskratile sadašnjoj vladi koju su je u značajnoj meri i same stvarale.
Konačno, članice sadašnje opozicije nikada nisu bile u stanju da se stave na čelo narodnog nezadovoljstva (sa časnim izuzetkom DSS-NS), a nikolićevci i šešeljevci su bili dekor jednog od najneuspešnijih i po sopstveni narod najštetnijih režima u istoriji Balkanskog poluostrva. Pojedini strani analitičari su pred očekivani finansijski krah Srbije prošle jeseni ukazivali kako je opasnost od nekoliko stotina članova ekstremnih organizacija i par hiljada organizovanih navijača veća nego prevratni potencijali celokupne naše opozicije.
Ni naše tradicije ne idu u prilog očekivanju socijalnog bunta. Ne pamti se da je u Srbiji vlast pala zahvaljujući radničkim štrajkovima. Međutim, uvek postoji prvi put. Za takav presedan biće ipak potrebno da se neki od pomenutih faktora slože. Među tim faktorima najvažniji je strani, i to onaj čija su sedišta u Vašingtonu i Briselu.
