Abdula Numanović je ozbiljan građevinac. Ima ga po čitavoj Austriji, a i van nje. Supruga Samiha mu pomaže u firmi, ali pre svega brigom o deci – ćerkama Adisi i Alisi i ljubimcu, sinu Ćazimu koji je rođen 2006.
– Dugo sam ga čekao i dočekao – kaže Abdula dok prati zbivanja na utakmici koju igra njegov naslednik.
Nije od onih roditelja koji dobacuju i savetuju. Možda zato što je u mladosti bio sportista. Rođen je i odrastao u Skoplju iako su njegovi poreklom s Peštera gde ima nekoliko objekata, kako kaže, “u raju na zemlji”.
– Tata je bio građevinac u nekada poznatoj firmi Rad. Posle zemljotresa u Skoplju obreo se u Makedoniji gde su se svi sjatili kako bi pomogli obnavljanje razrušenog grada. Tako se desilo da na svet dođem u glavnom gradu, sada Severne Makedonije – naglašava Abdula koji je prvi iz porodice otišao u inostranstvo.
– U Beč sam došao sa 17 godina. Kasnije sam stvorio firmu u kojoj je 80 odsto radnika s prostora bivše Jugoslavije. Nedavno sam u Beču kupio kuću koju planiram da kompletno renoviram.
Vraćamo se fudbalu. Ćazim je, bar po pokretima, istančane tehnike.
– Dobro barata loptom, osnažiće godinama i mislim da ima lepu perspektivu u Viner sport klubu jer poseduje viziju u igri. Bar laički mogu da zaključim – analizira naslednika Abdula.
Ističe da je pre svega važno da se bavi sportom i druži.
– Najbolji drug i saigrač mu je Milan, sin slavnog Vladimira Jugovića, koji živi u Beču. Nerazdvojan je i sa Jovanom i Petrom Živkovićem. Često spavaju jedni kod drugih, tu je još dece i verujem da je svima želja da jednog dana zaigraju za reprezentaciju.
Ćazim podseća na zemljaka Ljajića, ali mu je idol Ronaldo.
– Idem u fudbalsku gimnaziju koja ima 20 učenika i odličan sam đak – kaže dečak koga od milja zovu Ćaki i napominje: – Sa nama su u razredu i devojčice koje treniraju fudbal.
Škola koju Ćazim spominje u stvari je poznata Gimnazija Polga kroz koju su prošle velike zvezde poput Alabe i našeg Arnautovića.
Na pitanje šta najviše voli, Ćazim spremno odgovara:
– Kada sam u Srbiji! I tamo imam mnogo drugova i rodbine. Ne plašim se kad sam odvojen od roditelja. Već sam na to navikao.
Veliki Nemanja Vidić
Veliki prijatelj porodice Numanović je Nedeljko Dimitrijević, otac preminulog bivšeg fudbalera Crvene zvezde Vlade Dimitrijevića.
– Sve je počelo tako što je Ćazim bio kod njega u školi fudbala u Raškoj. Tako smo se upoznali i postali nerazdvojni porodični prijatelji – priseća se Abdula
Tragedija koja se dogodila 1. oktobra 2001. godine, kada je Vlada preminuo na treningu, u neku ruku je poučna.
– Vlada i Nemanja Vidić su bili najbolji drugovi, zajedno su postali članovi Crvene zvezde, a onda se sve srušilo. Svi znaju za materijalnu pomoć koju je Vidić uputio Vladinim roditeljima, ali nešto drugo je značajnije. Nikada nije bio u Srbiji, a da nije posetio Dimitrijeviće, a da ne govorim o stalnom kontaktu. Uvek je topla ljudska reč u prvom planu i zato je Vidić veličina kao fudbaler, a još više kao čovek – ističe Abdula.
Porodična tradicija
Abdula nije jedini nastavio očevim stopama. U građevini je i brat Emin.
– Završio je univerzitet u Americi, a diplomirao u Beču. Stacioniran je u Kelnu, ali najviše vremena provodi u Hamburgu. Imam i sestru Hatu, udatu u Kelnu – upoznaje nas Abdula sa porodicom.
Savetodavac iz Istre
Abdula je konstantno na putu i na gradilištima. Ima bezbroj dogodovština. Izdvajamo dve.
– Gradim na Krku dve vile sa bazenima i nešto sam se sporečkao sa lokalnim vlastima, a onda se umeša i smiruje me glavni arhitekta. Teši me i kaže u stilu “takvi su oni”, pa mi tek tada otkrije da je iz Istre, ali poreklom Srbin!
U svakom biznisu ima i pogrešnih proračuna.
– Kupim stan u Budvi i kad su navalili Rusi premišljao sam se da li da ga prodam za 300.000 evra. Odustanem u tom momentu, sada ne vredi ni 100.000! Ne žalim, imam mnogo rodbine i uvek je neko u Crnoj Gori u sezoni.
