U "klupama" ih je bilo 23, većinom poliglote. Kada ih je učiteljski znatiželjna Nataša propitkivala koje jezike govore, uz francuski su naveli engleski, italijanski, nemački, grčki, portugalski, španski, ruski, japanski, eto, sada došli da se suoče i sa srpskim.
Nataša je delila iscrtane odštampane papire, nanizana su slova A, B, V, G… za nepostojeće francusko H objašnjava:
– Pustite da lako izađe iz grla – na to glasno čita slova, pa svi horski čitaju.
Nataša na tabli ispisuje, na svetu najsavršenije Vuka Karadžića pravilo "Jedan glas, jedno slovo. Čitaj kako je napisano, piši kako govoriš".
I, gle čuda, Nataša proziva "đake", svaki odmah, malo sričući, tačno rečenicu dokrajči. Rezultat su nasmejana lica, oseti se, dopao im se srpski.
– Ima li srpskog na internetu, ima li u Parizu kurseva srpskog, ima li knjiga za učenje srpskog? – pitanja su kojim su okupljeni završili inicijalni kurs.
Odlazeći, svi su se pozdravili sa – Doviđenja.
|
Naučiću |
