“Carstvo” Evropske unije se raspada? “Sve to je zbog ovog čoveka”

EPA-EFE/ERDEM SAHIN

Nakon što je Erdogan pobedio na predsedničkim izborima u Turskoj i ušao u treću dekadu vladavine, ne prestaju brojne reakcije na njegov reizbor.

Britanski Telegraf Erdoganovu pobedu u predsedničkoj trci s Kemalom Kiličdarogluom tematizovao je kroz globalnu poziciju i moć Evropske unije.

Telegrafov urednik za pitanja odbrane, Kon Koflin, u svojoj analizi navodi kako su sve pretenzije koje Evropska unija može gajiti da bude velika sila u svetskim poslovima, realno potpuno razotkrivene ponovnim izborom Redžepa Tajipa Erdogana za predsednika Turske.

Uostalom, kako se navodi, nije bilo tako davno kada je Brisel pokušavao da nagovori Tursku da postane članica EU. Ta zemlja se još uvek službeno smatra kandidatom za članstvo, iako Ankara jedva da je postigla ikakav napredak u sprovođenju potrebnih institucionalnih reformi još od 2004. godine.

Šanse za članstvo kao i Rusiji pod Putinom

Prema Erdoganu, Turska i dalje žudi za članstvom u EU-u, a turski čelnik je prošle godine na sastanku ambasadora EU-a u glavnom gradu Turske naglasio da članstvo u EU-u ostaje strateški prioritet Turske.

Realnost je, pak, takva da dok je Erdogan na vlasti, Turska ima približno jednake šanse pridružiti se evropskom bloku kao i Rusija pod Vladimirom Putinom, navodi autor.

Nije samo Erdoganov sve više i više autokratski način vladanja tokom njegovih 20 godina na vlasti, s drastičnim ograničenjima nametnutim parlamentu, pravosuđu i medijima, ono što ga čini izopštenim.

Njegova podrška, kako navodi autor, islamskoj veri – misleći verovatno na islamističko poimanje i tumačenje muslimanske religije – onoj koja u potpunosti odbacuje liberalne slobode koje zagovara Zapad, čini njegovo gledište anatemom. On je, na kraju krajeva, kako ističe Koflin, političar koji je svoju kampanju za reizbor započeo evocirajući osmansko osvajanje Vizantijskog Carstva 1453. godine.

U takvim okolnostima, Erdoganova tesna izborna pobeda, na kojoj je osigurao nešto više od 52 posto glasova protiv sekularističkog protivkandidata Kemala Kiličdaroglua, znači da će turske ambicije za članstvo u EU biti neostvarive u bliskoj budućnosti, ostavljajući Brisel da žali za danom zamišljenog turskog članstva u evropskom bloku u kojem bi to mogao biti održiv predlog.

Erdoganov ponovni izbor na još jedan petogodišnji mandat, onaj u kojem će verovatno proširiti svoje autokratske tendencije nauštrb demokratskih institucija zemlje, svakako predstavlja značajan izazov za EU, izazov koji ozbiljno dovodi u pitanje njene ambicije da se pozicionira kao supersila meke moći koja je po veličini jednaka SAD-u i Kini.

Verodostojnost EU-a već je bila pod intenzivnim nadzorom zbog njenog neuverljivog odgovora na ukrajinsku krizu.

Došlo je do dubokih podela između nekih velikih sila, poput Nemačke, Francuske i Italije – koje nastoje zauzeti manje konfrontirajući stav prema Moskvi – te istočnoevropskih sila u usponu poput Poljske, koje tvrde da dugoročna bezbednost kontinenta zahteva da Rusija doživi sveobuhvatan i nedvosmislen poraz na ukrajinskom bojnom polju.