Šta znamo o životima naših ljudi u dijaspori, za koje se najčešće misli da su uspeli samim odlaskom iz matice, kada iza sebe zatvore vrata svojih domova – kakve se sudbine iza njih kriju i sa kakvim se brigama i problemima susreću, kroz kakve lične drame prolaze, tema je novog romana Darka Markova “Smrad bečkih fasada”, koji je uveliko u pripremi za štampanje.
Posle dva nastavka romana “Sumrak u bečkom haustoru” i veoma uspešne istoimene monodrame, u kojima je opisao život gastarbajtera, Markov ne odustaje od te teme i ponovo slika istinite priče originalnih likova i autentične sudbine ljudi iz dijaspore. Ovog puta na crnohumoran način, u fokus nove knjige stavlja pojedince, njihove psihološke profile, uveren da će se i u ovoj priči pronaći svi koji su iskusili težak život imigranata u Austriji, ili na bilo kom drugom mestu.
– “Smrad carskih fasada” jeste nastavak “Sumraka”, ali na drugačiji način. U “Sumraku” 1 i 2 bavio sam se opštom tematikom gastarbajtera – od njihovih muka, pronalaženja poslova do načina na koji žive. Sada sam došao na ideju da se malo više pozabavim psihološkim profilima pojedinaca – kaže Markov za “Vesti”.
Glavna inspiracija i motiv za naziv knjige je, kaže, u kontradiktornosti između onoga što je spolja i unutrašnjih, ličnih priča.
– Beč se već desetak godina kotira kao jedan od najboljih gradova za život, a u njemu je toliko nesrećnih ljudi, nesrećnih sudbina, naših, ali i Austrijanaca. Bavim se fenomenom tih fasada, koje su spolja zaglađene, lepe, a u stvari, u tim stanovima se kriju specifične, interesantne sudbine… To me je motivisalo da romanu dam ime, jer tu stvarno “nešto smrdi” – priča Markov.
Centralno pitanje jeste šta našem čoveku koji dođe sa drugačijom emocijom, genima, posebnim životnom navikama, napravi život iza tih fasada.
– Sudbine o kojima pričam, to je socijalni nadrealizam koji mene motiviše. Kao i situacije koje se prepliću i koje su na granici realnog. Ima tu mistike, magije, komičnih, ali i tragičnih situacija… Tu su ljudi koji mogu u pet minuta da vam ispričaju neku komediju, da je to neverovatno i onda da samo jednom rečenicom sruše sve ono što su ispričali, iz čega vidite da se iza toga krije strahovita nesreća. Taj emotivni naboj, kontradiktornost njihovih sudbina su me motivisali da napišem delo i nazovem ga “Smrad carskih fasada” – rekao je Markov.
Svi likovi i ovoga puta su originalni, njihove sudbine istinite.
Markov je i ovog puta ostao veran svom pravilu – piši o onome što najbolje znaš.
“Mnogi mi zameraju i pitaju zar u Beču nema uspešnih ljudi. To sam pitanje više puta čuo. Naravno da ima, ali ja sam izabrao ovu socijalnu kategoriju. To je moj narativ, moj stvaralački imperativ, ono što me motiviše”, priča Markov.
Ne želeći unapred da govori previše o samom sadržaju, otkriva da će podnaslov knjige biti “Kako su Srbi čitali Frojda”, a razlog za to leži u jednoj od priča njegovih junaka.
Nova knjiga uskoro bi trebalo da ugleda svetlost dana.
– Radi se glazura. Planiram da predstavim knjigu i na scenski način, možda na jesen, možda na zimu, u zavisnosti od situacije sa korona virusom. Nadam se da će “Smrad carskih fasada” ispuniti moja očekivanja i zaokružiti moj stvaralački ciklus, da će biti zanimljiva i mladima i starima – zaključio je Markov.
Neprirodna emocija
Iz sudbina gastarbajtera, koje je čuo i pretočio u knjigu, kako kaže, primećuje i kod druge ili treće generacije migranata, velike anomalije – da svi nose prokletstvo večitog pronalaženja svog integriteta.
“Mnogi misle da time što su ušli u ovaj sistem, naučili jezik, pričaju bečki dijalekt, pokušavaju da imitiraju život klasičnog Bečlije. Ipak, njihov gen, emotivni naboj, način na koji doživljavaju muziku… to večito traženje i želja da se pokaže da ste vi u stvari integrisani, od vas pravi sintezu nerealnog emocionalnog naboja i neprirodne situacije”, smatra Markov.
Dodaje da na svima koji žele da budu nešto što nisu zapravo primećuje tu neprirodnu emociju.
Igra sudbine
Markov u Beču živi već 30 godina, a na pitanje zašto je počeo da se bavi sudbinom gastarbajtera, kaže da ga je igra sudbine gurnula u taj vrtlog. I sam je, priča, kao i mnogi prošao golgotu u Beču, od traženja posla do nekategorisanih stanova u kojima je živeo, fabričkih traka gde je radio…
– Imao sam svoj stvaralački motiv, pisanje mi nikad nije bilo strano, ali sam shvatio da je sav život koji sam video, a i koji sam živeo, jedna zrela emocija, koja će, kada bude iskočila iz mene, dati originalno delo. Držim se pravila da pišem o temi koja mi je poznata i verujem da ću novom knjigom zaokružiti taj ciklus. Bavio sam se prvom generacijom gastarbajtera, onima koji su 90-ih došli, kao i individualnim sudbinama koje toliko motivišu čoveka… Biće tu detalja koji će se prepričavati – uveren je Markov.
“Sumrak” traje deceniju
“Sumrak bečkog haustora” dobio je i svoju pozorišnu verziju, monodramu koja sa uspehom puni sale već 10 godina, a Markov se priseća da je to bio stidljivi pokušaj da svoju knjigu predstavi i scenski i da izađe iz “knjiškog šablona”.
– To se, na opšte zaprepašćenje toliko primilo da sam ja u tom trenutku bio iznenađen, jer tada još nisam bio glumački zreo, bilo je tu i propusta. Pogotovo monodrama od sat i po vremena. Sada bih dobro razmislio o tome, a tada me je nosio emotivni naboj”, priseća se Markov.
Priznaje da je “Sumrak” svojim trajanjem iznenadio i njega samog.
“Već nekoliko puta sam se ujedao za jezik, govorio da neću više igrati, ali kada god najavim monodramu uvek se napuni sala. Osnovno je što u radnji svako može da prepozna sebe, ali možda je to način i da se ljudi odbrane od svega i kažu da oni nisu takvi”, rekao je Markov i dodao da su mu, ipak, posle izvedbe uglavnom intimno govorili da su se pronašli.
“Sumrak bečkog haustora” je zagolicao i publiku u Srbiji, iako potpuno drugačiju od one u dijaspori.
Markov primećuje da u Srbiji uvek vladaju stereotipi o gastarbajterima, pozitivni ili negativni, dodajući da uglavnom nisu na mestu.
“Pogotovo kada je u pitanju bečka dijaspora, jer je Beč specifična sredina. Beč ih je zagolicao tim pre što je srušio neke stereotipe, a onda prikazao neke stvari koje su komične i neshvatljive ljudima u Srbiji”, smatra Markov.
Dodaje i da je izvođenje “Sumraka” uvek teže u Srbiji.
– Ovde već na prve reči, ljudi shvate šta opisujem i prepoznaju sebe, dok je našima u Srbiji mnogo više potrebno da to “prerade” – navodi autor romana.
