Kažu da je najzdravija od mangulice, ali ništa ne fali pančeti, beloj, polubarenoj ili groniku od berkširki, landrasa ili hemširki – samo da je dobro usoljena i prodimljena.
Svega ovoga je bilo, i bukvalno na tone, proteklog vikenda u Kačarevu kod Pančeva na jubilarnoj 35. i jedinstvenoj manifestaciji na svetu – Slaninijadi. Mada je zvanično počela još 3. marta za vikend je ovaj gastronomski raj posetilo čak oko 130.000 sladokusaca iz Srbije, regiona, ali i inostranstva.
– Ove, jubilarne godine na više od 3.000 kvadrata otvorenog i zatvorenog prostora, predstavilo se čak 350 proizvođača, a procena je da je prodato oko 130 tona slanine i oko 400 tona drugih suvomesnatih specijaliteta. Najviše me raduje što smo zahvaljujući ovoj manifestaciji značajno podigli kvalitet proizvoda, ali i što smo na velika vrata vratili male prerađivače. Na početku, bilo je tek desetak domaćina sa slaninom za prodaju, a danas ih je više od 300 i svake godine se taj broj povećava. Ljudi vole domaće proizvode, iz pušnica, a zahvaljujući Slaninijadi na jednom mestu mogu da biraju šta im je srcu draže i džepu primerenije – priča u jednom dahu Milan Ajder. jedan od osnivača i predsednik Turističkog kluba Slaninijada Kačarevo.
Ove godine izbor je bio nikada veći, a uz brojne proizvođače iz Vojvodine, tu su se našle suvomesnate poslastice i sa Zlatibora sve do Njeguša u Crnoj Gori.
Mangulica na ceni
Cena slanine po kilogramu se kretala od devet do 12 evra, a najskuplja je bila baš ona od mangulice.
– Verujte, ne mogu da proizvedem koliko se traži. Evo, jutros su mi bila dvojica naših zemljaka koji žive u Beču. Videli su prilog na televiziji o mojoj farmi i poranili da me pronađu. Kupili su oko 50 kilograma mesa – priča Dušan Kondić (63), jedini domaćin iz Kačareva koji je sa porodicom otvorio farmu mangulica.
Kaže da se ovaj biznis itekako isplati.
– Ukupno godišnje proizvedem 20 tona mesa, mahom slanine, ali i pršute, kobasica od mangulice. Kada radite sa ljubavlju onda stignu i rezultati pa sam više puta osvajao prva mesta na Slaninijadi dok posao nisam prepustio deci. Sada se oni takmiče i pobeđuju, a ja im pomažem – ponosno ističe Kondić.
Nisu samo iz Beča pohrlili u Kačarevo. Mnogi su stigli autobusima i to uglavnom iz Beograda i Vojvodine, a najviše svojim automobilima. Registarskih tablica od Vranja do Zagreba!
– Već 17 godina smo gosti Slaninijade i svake godine nas je sve više – smeje se Slavko Ostrež (50) koji je sa grupom od desetak Slovenaca iskoristio mini odmor da bi došao u carstvo slanine.
– Iz grada smo Litije, to je u sredini Slovenije i kada smo pre 17 godina prvi put došli – bila je to ljubav na prvi pogled, ili zalogaj, kako hoćete. Od tada ne propuštamo ovaj događaj što se po nama može i videti – dodaju dobro raspoloženi Peter Bučar, Franci Čirčel i Tine Fortuna.
Grdosija od 180 kila
Tezga Željka Raševića iz Kikinde je jedna od prvih u sajamskoj ulici u kojoj nema šta nema kada je reč o suvomesnatim proizvodima. Njegov štand je među najposećenijim i to iz dva razloga. Osvajač je čak dve zlatne medalje na ovogodišnjem takmičenju u kvalitetu slanine, a istovremeno i nezvanični Ginisov rekorder u najvećoj slanini na svetu. Grdosija od čak 180 kilograma okačena je iza tezge, a on je svima dopuštao da se fotografišu za uspomenu.
– Slaninu smo isekli od svinje koja je bila teška 340 kilograma. Dugačka je 173, a široka 152 santimetra. Najviše je muke bilo da je podignemo za dimljenje, pa smo koristili dizalicu – objašnjava.
Kaže da se na ovaj korak odlučio kako bi pokazao da u Kikindi i okolini ne rastu samo najveće bundeve, već i da ima dobrih majstora koji mogu da naprave i najveću slaninu.
– Pre dve godine sam na Slaninijadi takođe osvojio zlatnu medalju, ali sa najvećom poluslaninom koja je imala 31 kilogram – kaže Rašević i otkriva da je već bilo interesenata da mu otkupe “Ginisov rekord”, ali da se još dvoumi.
– Sigurno je neću dati za manje od 180.000 dinara (oko 1.600 evra). Pa ko voli nek izvoli – smeje se ovaj mesar po struci.
Ove godine posetioci su mogli da uživaju i u tradicionalnim takmičenjima u “lovu na prase”, pravljenju čvaraka, kuvanju gulaša i pasulja, ali i obradi svinja na tradicionalan način.
Bukovina i promaja
Proizvođači slanine iz Kačareva, ne žele da otkriju ceo recept za dobru slaninu, sem da je sve u “rukama pravog majstora”.
– Najvažnije je da se slanina spremi na starinski, tradicionalan način, a to znači da se lepo usoli, a zatim da se dimi na bukovom drvetu i piljevini. Međutim, vrlo je bitno i da su pušnice visoke i da ima dobre promaje. Kačarevo je po tome na idealnom mestu – kaže jedan od proizvođača koji je izneo čak četiri tone mesa i tvrdi da se nije pokajao.
Miris prošlosti
Milan Ajder kaže da većina posetilaca iznova i iznova dolazi zato što im nedostaje taj “duh prošlosti”.
– Ljudi su željni tog starog mirisa pušnica. Ono ih podseća na detinjstvo i mladost. Do pre samo pedesetak godina svako domaćinstvo je ostavljalo svoje suvomesnate proizvode, a onda su velike industrije mesa tu proizvodnju svele na minimum. Sve nas starije, ovaj miris vraća u tu prošlost i te bezbrižne dane – tvrdi Ajder.
Nagrade
Stručni žiri je između više stotina prijavljenih slanina birao najbolje i to u sledećim kategorijama: domaća slanina, najdeblja slanina, slanina od mangulice, zanatska slanina i industrijska slanina.
Milan Zlatković iz Kačareva osvojio je dve zlatne medalje za najbolju domaću i slaninu od mangulice.
Najdeblju slaninu osušio je Petar Rakić iz Bačinaca, a u kategoriji “zanatska slanina” pobedio je Jovan Pavlović iz Brankovine. Najbolju industrijsku slaninu, prema mišljenju članova žirija pravi “Burjan Pančevo”.
Nagrada za najbolju internacionalnu slaninu otišla je u ruke Damjana Gavrilovskog iz Kikinde i Vesne Knežević iz Republike Srpske.
Na početku 42 uzorka
Prva Slaninijada organizovana je 16. januara 1988. godine. Milan Ajder se seća da su tada bila izložena svega 42 uzorka. Od tada je svake godine bilo sve više i više takmičara i izlagača.
– Jedino nas je prošle godine korona “prevarila”, pa smo zbog epidemioloških mera, umesto tradicionalne svetkovine organizovali interno takmičenje. Ideja je da ubuduće manifestacija bude otvorena za posetioce tokom cele zime, a da se vikendom organizuju turističke ture ljudi iz gradova ili inostranstva gde bi gosti i sami mogli da učestvuju u svinjskoj daći, ali i povoljnije kupe meso ili prerađevine, zimnicu ili neke poljoprivredne proizvode – otkriva Ajder.
Američki san iz Banata
Vremešni, 80-godišnji Mirko Đerisilo jedan je od osnivača Slaninijade, ali i “Amerikanac iz Banata” koji je i dalje na relaciji Kačarevo – Detroit gde je punih 20 godina radio kao mesar.
– I dan-danas se bavim tim poslom, ali samo za prijatelje. Ranije sam imao snage, ali ne i znanja, a danas imam znanja, a nemam snage – smeje se Đerisilo i otkriva kako je Slaninijada nastala.
– Jedne večeri sam sedeo sa prijateljima u kafani kod Gracuna kada su dvojica dobrih prijatelja počela da se prepucavaju i hvale kako su te godine osušili vrhunske slanine. Da bih prekinuo tu raspravu rekao sam im da donesu po komad, pa ću oceniti čija je bolja. Bome, lepo se pojelo, a ja sam obojicu proglasio za pobednike. Oni su potom otišli dalje i naleteli na dopisnika tada najčitanijih beogradskih dnevnih novina i on je o tome napravio reportažu. Nije prošlo nekoliko dana, kad me zovu iz centra sela: “Mirko, došao je pun autobus ljudi. Drže one novine i pitaju gde mogu da kupe slaninu. Šta da radimo?” Poslao sam ih kod jednog domaćina za koga sam znao da je te godine dovoljno toga osušio, a onda smo se među sobom dogovorili da kada već postoje razne svetkovine, i mi napravimo ovu u čast slanine – priča Đerisilo.
Kaže da je tajna slanine iz Kačareva u činjenici da u ovom malom selu živi čak 17 nacija.
– Najvećim delom su to Lale, ali ima i Makedonaca, Mađara, pa onih koji su došli iz Dalmacije, Bosne. Tu je i desetak familija Nemaca koji su se posle proterivanja na kraju Drugog svetskog rata, vratili. Svako je iz kraja odakle je došao donosio neku svoju tajnu u pripremi slanine, a onda su porodice počele da se mešaju, pa tako i recepti – priča ovaj mesar koji se od drugih razlikuje i po činjenici da je 1988. godine izgubio desnu šaku, ali i pored tog hendikepa celu svinju može da tranžira za neverovatnih dva i po sata.
– Zanat sam ispekao u Americi. U Detroitu sam radio u klanici koja je za osam sati radnog vremena prerađivala 20.000 svinja. Imao sam sreće da sam zanat učio od najboljih, pa sam i u toj firmi važio za jednog od najkvalitetnijih. Amerikanci cene zanat, pa sam imao privilegija – priseća se Đerisilo.
Ukradeni noževi
Dosta toga je preturio preko glave, ali Mirko Đerisilo i dalje ne može da prežali kompletan mesarski alat, sa specijalnim noževima koje je po odlasku u penziju iz Amerike doneo u Kačarevo.
– Takvi noževi se više ne proizvode. Bili su u šupi kada su mi je obili. Saznao sam posle i ko je to učinio. Ponudio sam mu i novac samo da mi vrati te noževe, ali već ih je prodao. Ne mogu da ih prežalim – iskren je Đerisilo.
