Po dolasku u Toronto radila sam skoro deset godina kao modni kreator, prvo u dečjoj konfekciji a onda u ženskoj trikotaži "Picadilldž Fashions"
. Ostatak dana sam bila prava tzv. "hockedž mom", razvozila sam sina Marka, koji danas ima 23 godine – kuća, škola, hokej… Imala sam potrebu da pronađem svoj izraz u umetnosti, ali jednostavno nisam imala vremena. Posle rođenja ćerke Mie pre 12 godina odlučila sam da napustim posao. Zainteresovala sam se za neke tehnike sa kojima se pre nisam susretala i tako sam otkrila ljuilting , kod nas poznat pod imenom pačvork. Nastavila sam da istražujem, a onda me je svet Fiber Art u potpunosti otvorio kao umetnika, priča za "Vesti" Gordana (Golijanin) Brelih, koja već 23 godine živi u Torontu i danas važi za vodeću kanadsku umetnicu u ovoj tehnici.
Diplomirala je 1987. na Odseku za savremeni kostim na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Anđelke Slijepčević. Sarađivala je kao kostimograf u beogradskim pozorištima, dobitnica je prestižnog modnog priznanja Zlatna košuta na Sajmu mode za kolekciju perjanih jakni fabrike Perkon iz Velike Plane.
Ali, život u Kanadi i prelazak iz sveta mode za nas vrlo retke, pa čak i nepoznate tehnike u umetničkom izražavanju, otvorili su njen raskošni dar u punom sjaju. Kritičari su zapisali da ima jak intuitivan osećaj za dizajn, posebno kada je reč o boji koja njenim delima daje antički izgled.
– Koristim prirodne materijale. Štepam obojeni papir, preko parčića svile i filca i onda sve to sagorim sa vrućim pištoljem. Taj materijal se zove tdžvek. Mašina za šivenje mi u stvari služi kao olovka pomoću koje stvaram željeni dizajn. Posle sve ukrašavam rukom koristeći naše tradicionalne bodove koje sam naučila od mame. Često upotrebljavam i tehniku gde se štepanje radi na specijalnom filmu koji se posle rastvori u vodi. Apsolutno nema granica u procesu stvaranja i kreiranja. To i jeste magija umetnosti – objašnjava ova umetnica, koja pripada grupi ”Connections Fiber Artist" .
Gordana boju i teksturu smatra najvažnijim elementima u svom stvaralaštvu, a inspiraciju nalazi u našim freskama, tekstilu, keramici, ćilimima, ali i u tradiciji drugih kultura – Afrike, Indije. Tekstil je povezivala sa drvetom, metalom, folijom, pa čak i zarđalim predmetima, i od toga pravila neverovatno maštovita umetnička dela – slike, trodimenzionalni radovi od filca, unikatne torbe, jastuci, šalovi, lutke … prava su čarolija od krpica. U toj tehnici radi i slike i skulpture.
Za svoj uspeh u Kanadi zahvalna je Sibil Rampen, poznatoj umetnici tekstila, koja je u njoj prepoznala talenat i podržala je na putu usavršavanja.
– U njenom studiju u Okvilu, nadomak Toronta, u jesen 2011. održana je izložba pod nazivom "Srbija", na kojoj su osim mojih radova prikazani i radovi našeg poznatog grafičara Trajka Stojanovića Kosovca i njegove ćerke slikarke Branke Stojanović Trifunovski iz Beograda – kaže Gordana.
Naša sagovornica, čiji su radovi deo stalne postavke Tekstilnog muzeja u Torontu, volela bi da znanje koje je stekla podari zemlji u kojoj je rođena i u kojoj se školovala. Do tada, energiju i inspiraciju će regenerisati u svom rodnom Zemunu.
|
Nagrade
|
