Kada su otpratili devojke do njihovog stola, uz naklon su se pozdravili i vratili se za svoj.
Keve mi, ova mala ima noge odavde do mora! – oduševljavao se Straja. Marijana je bila izrazita plavuša, sa dugom kosom boje hladnog meda, uvezenom u konjski rep "a la Brižit Bardo", izvajanog tela koje je u džinsu isticalo sve njene obline, mnogo lepše i izazovnije nego da je bez njega.
– Nadam se da nemate ništa protiv da napravim nekoliko vaših snimaka – zapitala ih je Marijana.
– Naravno da nemamo ništa protiv, ali pod uslovom da dobijemo po jedan snimak – odgovorio je Bata, gledajući je pravo u velike svetle plave oči.
– Imate moje obećanje – odgovorila je netremice ga gledajući.
Kad proradi
hemija sa Krsta
To je Bati bio siguran znak da je "krstaška hemija" počela da radi:
– A gde bih ovih dana mogao, eventualno, da vas potražim?
– Zašto eventualno? – rekla je šarmantno, što je moglo da znači samo jedno: "Vaše društvo mi je vrlo prijalo, imala sam utisak kao da se odavno poznajemo, a sve je bilo tako spontano i ne treba da se na tome završi" – govorile su njene oči. Onda je iznenada rekla glasno:
– Bože, šta mi je večeras?!
Bata je odavno naučio taj nemušti ljubavni jezik, pa je postavio pravo pitanje:
– U kom ste hotelu odsele?
A osmeh mu nije silazio sa lica.
– U Imperijalu, ostajemo nedelju dana – odgovorila je kao omađijana.
– Dakle, da moj drug Straja i ja dođemo u Imperijal i potražimo gospođice Marijanu i Anitu.
Ona ga je ćutke zagonetno dugo gledala kao da se divila njegovom neodoljivom bezobrazluku.
– Gospođice Marijanu Hold i Anitu Depolo – rekla je i njih dve su iznenada napustile svoje društvo i otišle.
Sećanje se vraća
kao bumerang
Sutra se dogodilo ono što se moralo dogoditi. Letnja ljubavna čarolija, u očaravajućem drevnom Dubrovniku, kao da je, kao malvazija, opila dve devojke, a ni dvojicu čuburskih gamena nije ostavila ravnodušnim.
Proći će mnogo vremena, a ta će im se lepota Parižanki često vraćati, kao bumerang, u sećanje.
Posle nekoliko dana, još uvek pod utiskom iznenadne romanse, obojica su krenuli u nove avanture sa manirima prefinjeno čuburskim – otmeno i fino.
Dan letnji, tiha muzika i mediteranski plavo nebo odveli su ih do hotelskog bazena gde su se opružili na ležaljkama sa čašama hladnog pića u rukama. Nije bilo mnogo sveta: nekoliko devojaka i isto toliko mladih parova, ali i nekolicina gospode u pristojnim godinama.
Sa druge strane bazena Bata i Straja su primetili nekoliko mladih Nemica u bikinijima. Jedna od njih je bila baš onako, rasna Nemica – plavuša sa kratkom kosom, istaknutim grudima, tankim strukom samo što se ne prekine i opet dugim nogama, kao holivudska glumica Sid Čeriz. Bata je odmah samouvereno krenuo na nju, a Straja za njim.
Bata i Straja
kao Gari Kuper
Obojica su se približavali Nemicama onim poznatim hodom Garija Kupera, a onda samo prošli pored njih uz blag naklon i smešak. One su se samo nasmešile. Tada su obojica skočili u bazen bez ijednog kupača u njemu. Kada su izašli prišli su Nemicama, koje su, po svoji prilici, bile dobro obaveštene o "balkanskim leptirima". Ali, među njima nije zaiskrio onaj fluid koji su osetili kada su sreli dve Francuskinje.
– Ne menja se taktika koja dobija, ali ne mora baš uvek da bude dobitna – pravdao se Straja.
– Ova uvek dobija – odgovorio mu je Bata siguran u sebe i od konobara naručio četiri hladna koktela. Sa čašama u rukama prišli su najatraktivnijim dvema Nemicama, pa su uz hladno piće krenuli u ćaskanje, obostrano se sporazumevajući i nogama i rukama. Tako su nekako saznali da su one studentkinje iz Minhena, a oni studenti glume iz Beograda.
Iste večeri bile su njihove gošće na intimnoj večeri koju su im priredili dva beogradska kavaljera. Kada su ušle u njihov apartman, na stolu je, uz flašu šampanjca u ledu, goreo svećnjak sa pet sveća, a onda se začuo baršunasti glas Net King Kola i "Fascination". Sve drugo je postala lepa letnja uspomena.
Kevo, pomagaj
Za ovu njihovu dubrovačku avanturu niko nije znao. Mnogi su na Krstu verovali da su pobegli u inostranstvo, jer se saznalo da su prodali lokal u Nišu, pogotovo Strajina majka Jovanka.
Na kraju su zaključili da je došao kraj zabavi, kad je kroz njihove džepove počela da duva promaja. Bili su definitivno dekintirani. Straja je rešio da potraži poslednju slamku spasa. Telefonom je pozvao majku:
– Ja sam, kevo! – rekao je glasom kao da tri dana nije ništa jeo.
– Pa, majkoviću, sinko! Gde si sve ovo vreme? Pojede me sekiracija. Ovde su svi pričali kako ste obojica pobegli u inostranstvo, pogotovo kada smo čuli da ste prodali radnju u Nišu…
– Ma, koje crno inostranstvo! Bata i ja smo na moru, u Dubrovniku… samo imamo mali problem – rekao je oprezno.
– Kakav sad problem kada ste u našoj državi? – brižno je pitala začuđena majka.
– Juče su nam na plaži neki belosvetski mangupi pokrali svu lovu iz pantalona. Nemamo ni kinte… Ne možemo da se vratimo… Kevo! Je l’ si tu?
– Tu sam… gde bih bila? Samo ne znam dokle ćeš, Strajo, da mi praviš probleme?
– E, kevo, snađi se nekako i pošalji nam lovu, peške ne možemo za Beograd.
– Pa, šta ćete da jedete? – pitala ga je brižna majka, koja je već prebirala po glavi kako sinu da nabavi i pošalje novac.
– Ne brini se. Za klopu nema problema. Molim te da nam sutra pošalješ pare na postrestant kako znaš! samo napiši na uplatnici Straja Rodić i Bata Živojinović.
Legendarni "Ćira"
ih vraća u Beograd
– O sine, sine – uzdahnula je majka i spustila slušalicu. I tog trenutka je znala da će prodati singericu i sav novac poslati Straji i Bati.
Sutradan su im stigle pare, odmah su kupili dve karte do Beograda, ukrcali su se u legendarnog "Ćiru", koji će se preko Mostara, Sarajeva i Šargana nekako dogegati do Beograda.
I tog dobrovačkog leta i tog legendarnog "Ćire" odavno nema u stvarnosti, ali su ostali u nečijim uspomenama, u Batinim i Strajinim – svakako.
