Jedan od najpoznatijih kompozitora u bivšoj Jugoslaviji Zoran Simjanović preminuo je u 75. godini. Komponovao je muziku za filmove “Miris poljskog cveća”, “Specijalno vaspitanje”, “Grlom u jagode”, “Nacionalna klasa”, “Variola vera”, “Sabirni centar”, “Tito i ja”, “Bure baruta” i mnoge druge.
Tokom šezdesetih svirao je u jugoslovenskim rok bendovima “Siluete” i “Elipse”. U periodu od 1965. do 1999. godine izdao je 24 muzička albuma. Dobitnik je nagrade “Darko Kraljić”, Nagrade grada Beograda i mnogih drugih. Životnu priču koju je u oktobru 2017. godine dao za naš list prenosimo u celosti.
Otkada zna za sebe, Zoran Simjanović živi u svetu muzike. Ume da kaže da ga je majka još u kolicima uhvatila kako pevuši “Druže Tito, mi ti se kunemo”. Sa šest godina počeo je da svira klavir, a kao tinejdžer je svirao u izuzetno popularnim “Siluetama” i “Elipsama”.
Teško je pobrojati nagrade, koje je legendarni Zoran dobio. Ipak kao najupečatljivije ističu se dve Zlatne arene za filmsku muziku u filmovima “Miris poljskog cveća” 1978. godine i “Balkan ekspres” 1983. godine. Nagradama se okitio i u Herceg Novom i to na Festivalu režije 1992. za muziku u filmu “Tito i ja” i na festivalu Sunčane skale 2000. za muziku u filmu “Bure baruta”. Prvu nagradu na festivalu u Monte Karlu 2003. dobio je za muziku iz filma “Sjaj u očima”, a na smotri KSM u Mladenovcu 1985. nagrađen je za muziku iz filma “Otac na službenom putu”.
Dobitnik je nagrade grada Beograda 2002. godine. Filmovi za koje je pisao muziku osvajali su nagrade na svim velikim svetskim festivalima kao što su Kan, Korzika, Venecija, Montreal, Manila, San Sebastijan, Valensija, Istanbul i mnogi drugi. Priznanje “Aleksandar Lifka” Festivala evropskog filma Palić za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji Zoran je dobio 2012. Iako su ga zvali i Amerikanci i Francuzi, Zoran je ostao u zemlji i obogatio velike filmske hitove sjajnim kompozicijama. Oženjen je bivšom manekenkom Ljiljanom Erić.
Filmovi u bašti Kozara
– Rođen sam 11. maja 1946. godine u Beogradu kao pripadnik takozvane bejbi bum generacije. Posle rata roditelji nisu znali šta drugo da rade, pa su pravili decu. Te godine je rođeno mnogo dece, tako da sam u školu krenuo sa sedam i po godina. Da ne bih gubio mladost u školskim klupama, roditelji su me poslali kod profesorke klavira Jele Kršić, a posle toga u Muzičku školu “Stevan Mokranjac”. Otac Stevan je bio advokat, majka Olivera je započela studije prava, ali nije završila fakultet zbog rata i mene. Bilo je nekako normalno da bude kod kuće i brine se o deci. Na žalost, otac mi je umro sa 45 godina, pa je majka morala da se zaposli da brata i mene izvede na pravi put. Radila je u spoljnoj trgovini sa znanjem ekonomije i prava. Majka mi je rođena u Prištini 1921. godine. Naime deda Figa (Dragoslav Vasiljević) je tamo obnavljao gimnaziju i tako se upoznao sa baka Julijanom, koja je sa sestrom i zetom takođe obnavljala gimnaziju, a koju sam ja zvao Bajka. Već 1922. prelaze u Kruševac, gde je moj deda radio kao profesor veština. Deda je 1924. godine osnovao prvo pozorište u Kruševcu, ali je posle pet godina umro i pozorište se raspalo. Ni onda, kao i danas nije bilo para za kulturu. Nekako uvek je bilo više novca za druge stvari, a kultura je uvek bila na poslednjem mestu.
– Nakon dedine smrti baka se preselila za Beograd. Tu se moja majka upoznala s ocem. Venčali su se 1945, a ja sam rođen godinu dana kasnije. Imam i brata Dejana, koji je pet godina mlađi od mene. Dugo smo smatrali da Dejan nema sluha, a zapravo je imao, samo što nije mogao da peva. Tek kada sam upisao Akademiju profesor pedagogije mi je rekao da postoje ljudi koji imaju sluha, ali ne mogu da pevaju. Mi to tada nismo znali i tako je Dejan umesto u muzičare otišao u mašince. Bio je odličan đak i mogao je da upiše šta je hteo i završio je Mašinski fakultet.
– Imao sam lepo detinjstvo. Sećam se bašte Kozara. Tada nije bilo televizije i svi su leti uveče išli upravo u tu baštu koja je bila preko puta Tehničkog fakulteta. Nedavno sam prošao tom ulicom. Bašte odavno nema, a sada su tu načičkane razne male firme. Otac nas je redovno vodio da tamo gledamo filmove, a ja sam imao zadatak da vidim šta se daje u bioskopu. Repertoar se menjao na svaka tri dana, tako da smo mi maltene svaki treći dan išli u bioskop. Kupim ja tako karte, otac nas odvede na večeru, na neki roštilj. U to vreme bilo je puno lepih kafanica u Beogradu. Sećam se filma “Lili”, nešto sam mislio da se ljudima to neće baš dopasti, ali narod je taj film gledao po kiši. Pljušti, a ljudi navukli kabanice, otvorili kišobrane i gledaju. Pamtim kaubojski film “Zaseda”, ceo bioskop se pomerio bliže da svi bolje upoznaju glumce u filmu.
– Nakon završene srednje škole upisao sam prava. Sećam se tog leta pred fakultet, svirao sam sa Elipsama u Ulcinju. Vratim se za Beograd, pa kako za upis Pravnog fakulteta nije trebalo polagati prijemni, odlučim da baš to studiram. Hteo sam ja mnogo toga: želeo sam da studiram elektrotehniku, pa ekonomiju, jer me interesovala berza, a bila mi je zanimljiva i arhitektura.
Superzvezda
– Još pre fakulteta u srednjoj školi svirao sam u Siluetama, a potom u Elipsama. Bili smo superzvezde, a da toga nismo, čini mi se, bili ni svesni. Smatrali su nas začetnicima fanka 1967. godine i ove godine je proslavljeno 50 godina od početka fanka kod nas. Da budem iskren, ja uopšte nisam maštao da budem kompozitor, gledao sam to ovako: hajde da se dobro zabavljamo, da bude sjajna igranka, da napravimo neku ploču, a onda da završimo fakultete i bavimo se nekim ozbiljnim poslom. Onda se dogodilo da smo snimali muziku za film “Nemirni” sa Zoranom Hristićem. Tek onda sam pomislio: “Pa, mogao bih stvarno da se bavim ovim poslom”. Mene je muzikom zarazio Rej Čarls, pa onda Bah i Mokranjac. Ti kompozitori su moja baza. Rej Čarls je za mene bio Bog, a Mahalija Džekson je takođe veoma uticala na mene. Interesantno je da i danas, kad čujem Čarlsa ili Mahaliju, pojačam radio. Ne vredi, oni su me zarazili muzikom, jednostavno je tako.
– Radio sam muziku za 66 filmova. Praktično, filmski kompozitor mora da zna da napravi muziku kao Bitlsi, kao Rej Čarls, kao Stounsi, kao Mokranjac, Šopen… Ukoliko to ne umeš, nikad od tebe dobrog filmskog kompozitora.
– Sećam se moje prve serije i prvog filma. Srđan Karanović, koji potpisuje seriju “Grlom u jagode”, insistirao je da muziku radim ja, dok je televizija htela nekog drugog. Imao sam veliku tremu kako će to da ispadne. Onda je usledilo “Specijalno vaspitanje” sa Goranom Markovićem. Moj prvi film. Uvek sam imao tremu kad nešto radim prvi put. Imao sam tremu i kada sam se na Pulskom festivalu poklonio pred 9.000 ljudi kada je prikazan film “Specijalno vaspitanje”. Čuvenu pesmu “Zašto” u “Nacionalnoj klasi” sam želeo da otpeva Davorin Popović iz “Indeksa”. Nekako sam mislio da ta pesma baš njemu leži. Trebalo je da ga ja zovem, ali sam to prepustio organizaciji. Kao epilog, pesmu nije otpevao Davorin, nego Oliver Dragojević, koji mi je bio drugi na listi. Posle nekog vremena odem u Sarajevo, sretnem se sa Davorinom. Sedimo tako u kafani, a on mi kaže: “Što ti je dobra ona pesma “Zašto”. Ja mu kažem: To je trebalo ti da pevaš, a on će: “Joj mene, budale”.
– Nekako od mladosti sam se družio sa našim glumcima i nisam ih doživljavao kao zvezde, nego pre svega kao sjajne profesionalce i ljude. Mogu da kažem da je naša čuvena glumica Olivera Marković sjajno pevala. I naš večiti “partizan” Bata Živojinović me oduševio kad je otpevao ljubavnu pesmu u “Balkan ekspresu”. Kad me pitaju koji film mi je najdraži, teško da će mi poći za rukom da izdvojim neki posebno. Radio sam, na primer, sve filmove sa Goranom Markovićem, sarađivao na početku sa Emirom Kusturicom, ali smo se kasnije razišli. Prevazišli smo jedan drugog.
Vojnički dani
– Strašno sam se plašio vojske, mislio sam da će nas umetnike tamo maltretirati. Bojao sam se i koji grad ću dobiti. Ispostavilo se da sam vojni rok služio u Somboru, koji je jedan fantastičan grad i koji mi je ostao u odličnom sećanju. Svoju prvu pozorišnu muziku sam napravio baš u Somboru. U vojsci sam bio sa drugom Jovanom Mišćevićem, bubnjarom Silueta. Nas dvojica znamo se još od osnovne škole, njegova majka nam je predavala matematiku. S njim sam oformio vojni orkestar, a basista je bio režiser Slobodan Šijan. Posle nekoliko dobrih svirki napravio sam skeč “Labudovo jezero” gde se crni i beli labud biju oko princa uz muziku Čajkovskog i paradno šetanje princa. Vojnici su bili oduševljeni.
– Nakon što me je Zoran Hristić nagovorio da se sa prava prebacim na Muzičku akademiju, ozbiljno sam se posvetio studiranju. U junu 1973. završio sam predavanja na Akademiji, potom otišao u vojsku, a 20 godina kasnije diplomirao. Pokušavao sam nekoliko puta da diplomiram i to u nekim pauzama filma, ali nije vredelo. Bio sam već član Evropske filmske akademije, svetska zvezda, a nisam završio Muzičku akademiju. Verovatno to ne bih ni učinio da me nisu zvali da predajem primenjenu muziku na Fakultetu dramskih umetnosti. Želeo sam to, ali sam morao da diplomiram. Onda sam pozvao Zoru Vasiljević da mi izabere neku temu iz pedagogije i jako brzo sam završio taj diplomski.
– Diplomirao sam 1993. godine i počeo da predajem na FDU sve do penzije. Predavao sam i na Cetinju i u Banjaluci. Ja sam jedan od retkih ljudi koji tačno zna šta treba filmadžijama, šta im treba od muzike. Svaki medij je različit, radio, televizija, film, pozorište i za svaki medij treba na određen način tretirati muziku.
U Valensiji sam dobio nagradu zajedno sa Iv Montanom i postao počasni građanin. Nagradu mi je predao gradonačelnik Valensije, koji je praktično sprečio vojni udar u Valensiji posle Franka. Iako mali rastom, stao je ispred tenkova i svojim telom zaštitio grad. Sad razmišljam da im vratim zato što hoće da se otcepe. Hoće da budu prvi u selu. Sad najveće budale postaju predsednici, zato što u velikom gradu nisu mogli da budu ništa! Cepanja ne vode ničemu, sada svaka ulica hoće da bude za sebe. Velika zemlja ima smisla, ima drugu psihologiju ljudi. Kad se takmičiš lepo je kada iza tebe stoji 200, 300 miliona ljudi. Eto, i nas su razbucali i onda vrlo lako napravili šta su hteli. Socijalizam je bila sjajna stvar. Po mom ubeđenju, ljudi će se vratiti toj ideji, modifikovanoj, ali socijalnoj državi, onda kada im se promeni svest i kada shvate da svi moraju da imaju za pristojan život.
Čarlsa bolje slušati nego gledati
– Svog idola Rej Čarlsa gledao sam na koncertu u Beogradu. Izašao je na binu dosta čudnim, skakutavim hodom. Bio sam strašno razočaran. Nešto ranije svirao je u Beču gde ga je gledao jedan moj drug. Rekao mi je da se predrogirao, da je koncert bio odložen pola sata i da je pao sa stolice. Bio sam besan na druga, kako to da moj Bog padne sa stolice? Jedno je sigurno – Čarlsa je bilo bolje slušati, nego gledati.
Festival na Paliću
– Zvali su me da budem član žirija festivala na Paliću. Nisam baš imao volju da idem, jer sam u žiriju u Valensiji dobio čir boreći se za film Rajka Grlića, ali sam otišao. Gledali smo filmove, ali i ja kažem: “Hajde da damo nagradu jednom bosanskom filmu. U filmu se radilo o ovom našem ratu. Oni meni kažu: “Ma ne, nagradićemo jedan mađarski film”. Kasnije se ispostavilo da je film koji sam ja predložio dobio Oskara. Reč je o ostvarenju Denisa Tanovića “Ničija zemlja”.
Prase za Žozefinu
– Davne 1936. godine brat od moje bake, deda Bora, ugostio je čuvenu Žozefinu Beker. Tada je već avion leteo iz Pariza za Beograd i Žozefina je stigla u naš grad. Deda Borivoje Gavrilović je bio novinar u “Vremenu” i imao svoje novine “Novosti”. Čuvenu gošću deda je počastio prasetom. Ona se u početku nećkala, a onda kad je probala tražila je “prase za poneti” u Pariz.
Neka idu mlađi
– Slovenački film “Mario je gledao more zaljubljenim očima” na festivalu Global short film award (kratki film do pola sata) u Njujorku dobio je nagradu za muziku i zvuk koja se dodeljuje na kraju festivala u Kanu. Nisam hteo da idem, jer sam već bio više puta. Prepustio sam to mlađim i lepšim, rediteljki Svetlani Dramlić.
