Odlazim tamo nedeljom pre podne. Ma kakvo vreme da je tog dana, čini se, nad Buvljakom uvek stoji jedan golubijesivi oblak iz koga se obično oko podne prospe kiša.
Buvljak je najtužnija pijaca na svetu. On nema vekovni pedigre londonskog Portobelo rouda, na kome je Karol Rid snimio svoj film Jare za dve pare, niti rafinirano lukavstvo i smisao za dekorativnost pariskog Klinjankura, gde se dobro stojeći antikvari prerušavaju nedeljom u klošare da bi prevarili naivne i lakoverne strance i utrapili im lažne svećnjake. To nije ni buvlja pijaca na Porta Portuze, u Rimu, koja me uzbudila više od podruma Vatikana, ni Delansi strit u južnom delu NJujorka, ulica okružena zgradama od crvene cigle sa požarnim stepenicama – Meka za siromašne! U njoj se gura, puzi i gmiže sve što je odbacio srećni Vavilon.
Buvljak je potpuno pusta ledina, delimično asfaltirana, na koju kao da su sa neba sleteli: jedan škripavi ringišpil, jedno strelište, redovi tezgi i silan svet, za koji ovo mesto nikako nije puka artistička igra. Tu se najsiromašniji odevaju i obuvaju, probaju zimske kapute nepoznatih pokojnika, kupuju delove za svoja stara kola, nameštaj što danima kisne nepokriven, kaveze za ptice. Tu se jede i pije, kuva kukuruz i peku kobasice, prodaju značke, marke, stari novac, naočare bez stakla, telefoni bez slušalica, tranzistori, noževi, ikone, makaze i raznorazni alat…
Za mnoge, Buvljak je seoski praznik – vašar koji su izgubili prilikom dolaska u grad, pa ga ponovo napravili od sirotinje i seljačke tuge! Za druge, tu se završavaju opasne veze kontrabande, čiji putevi vode preko granica u rumunska sela i mađarske pustare, italijanske magacine i solunske magaze.
Buvljak – to je prepodnevni koktel za one koje nikada ne pozivaju na koktele! To mesto je poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, odskočna daska za buduće milionere, obećana zemlja za kolekcionare besmislica, zavičaj za one što su izgubili radna mesta, lek protiv usamljenosti za usamljene, nada za one bez nade…
Postoje ljudi kojima smetajau buvlje pijace. Smeta im to rasulo bede, šverca, lukavstva, krijumčarenja, obesti, smeha, pijanstva i sitnog trgovačkog rizika. Čini mi se, to su, uglavnom, osobe kojima smeta i sam život! Oni svet zamišljaju kao sređenu kasarnu u kojoj se tačno zna gde ko stoji i šta se gde prodaje. Buvljaci su za takve stecišta probisveta, lopova, pijanaca, kurvi, individualista i, uopšte, tipova sa ruba života. Čini im se da se ta bulumenta jedinka i protuva, baš za inat njima, nikako neće da uklopi u dobro smišljene planove za zdrav i pošten život i srećnu budućnost.
Ali buvljaci su jači od dogmi! Žilavi su i neuništivi kao sam život. Oterate li jedan buvljak sa neke pijace, nići će poput korova već iduće nedelje na sasvim drugoj poljani, još veći i haotičniji. Tako je posleratni Buvak sa Cvetkove mehane, potucajući se po gradu, pobegao čak na drugi kraj varoši, preko reka u ravnicu, i nastanio se poslednjih godina na Novom Beogradu.
Na njega se odlazi onda kada se zaista više nema kud otići. Onda kada nas život natera da iz kuće iznesemo poslednje stvari i stanemo iznad njih dotučeni, najzad spokojni što niže ne možemo pasti i što nam vše niko ne može ništa!
