Imenica “profesorka” postoji u srpskom jeziku i aktivno je koriste njegovi govornici i govornice, stoga ne vidim razlog da mi bude rogobatna i nepoznata. Ne mogu da kažem da mi je jedna bliža od druge jer obe reči postoje u svakodnevnom govoru, ali ako me pitate koju bih volela da koristim kao svoje zvanje, onda bi to bila imenica “profesorka”, kaže za “Vesti” dr Valentina Bošković Marković, autorka monografije “Žene u jeziku: borci ili borkinje”.
O tome da li usvojeni zakon unapređuje srpski jezik ili je usmeren protiv njega, objašnjava:
– Pretpostavljam da se pitanje odnosi na one članove Zakona koji su u vezi sa upotrebom rodno osetljivog jezika. Bitno je napomenuti da rodno osetljiv jezik ne čini samo upotreba imenica u obliku ženskog roda, kako se pogrešno navodi u medijima, već je to i izbegavanje upotrebe rodno diskriminatornog govora i prikazivanja ženskog roda u negativnom kontekstu (na primer, izrazi poput “raspuštenica”, “usedelica”, “smaračica”, predstavljanje žena kroz njihov izgled, a ne delo, i slično). Mislim da mediji i obrazovne ustanove igraju važnu ulogu u formiranju stavova naše omladine, pa je s te strane dobro da imamo Zakon po kom će udžbenici podjednako pisati i o ženama i o muškarcima koji/e su, na primer, obeležili/e našu istoriju, književnost, umetnost… Dakle, mogla bih reći da Zakon unapređuje položaj žena u jeziku. S druge strane, kaznene odredbe mogu da budu kontraproduktivne i da u javnosti stvore nepotrebnu odbojnost prema nečemu što već postoji u srpskom jeziku, a to su nazivi zanimanja u obliku muškog i ženskog roda. Ne bih rekla da su takve imenice usmerene protiv srpskog jezika, jer, da je tako, sigurno ih ne bismo koristili u svakodnevnom govoru, a koristimo ih ne samo otkad postoji Zakon, već otkad postoje žene koje se određenim zanimanjima bave (npr. nastavnica, profesorka, spisateljica, sportistkinja…).
Jezik se može menjati na više načina i postoji nekoliko lingvističkih teorija o tome, ističe naša sagovornica.
– Ona koja se godinama uvažava u srpskom društvu je strukturalistička teorija, prema kojoj jezik mora biti normiran od strane odgovarajuće institucije i prema kojoj je jedino što je važno u jeziku njegova struktura, a ne potrebe govornika i govornica. Međutim, prema teoriji jezičke delatnosti, jezik se menja i prilagođava potrebama društva, pa je samim tim sasvim logično da se uvode i neologizmi, čak i oni kao što su “borkinja”, “psihološkinja” i slično. Onog trenutka kada se javi potreba u jeziku za takvim terminima, sasvim sigurno je opravdano da oni postoje, a samim tim i da se ustale.
Nema neutralnih izraza
Mi oblikujemo jezik, ali i on oblikuje nas, koliko smo svesni toga?
– Kako kaže Vidouson, “nijedna jezička upotreba nije ideološki neutralna”. Drugim rečima, sve što govorimo jeste odraz neke naše ideologije, bilo da smo toga svesni ili ne. Ideologije se mogu menjati godinama, ali je, prema istraživanjima predstavljenim u mojoj monografiji “Žene u jeziku: borci ili borkinje?” rodnu ideologiju teže menjati, stoga i imamo rasprave upravo na temu roda – ističe dr Valentina Bošković Marković.
Prirodni tok
– Jezičkih izmena će biti dokle god jezik postoji, tu nema dileme. Kada se javi potreba za izmenama, verujem da će one doći prirodnim putem, kao što je to i do sada mnogo puta bio slučaj. Kakve će one biti zavisiće u velikoj meri i od društvenih tekovina, ali i od naše jezičke politike – kaže naša sagovornica.
