Povremeno smo se sa tom starom gospođom žestoko prepirali oko stepeništa ili bašte, a onda, u vreme sloge i ljubavi, kao što je već običaj kod suseda, pozivali se međusobno na lazanje i gibanice, i sami se čudeći šta nam bi da se svađamo.
Ali i onda kada su nam roditelji bili zavađeni, mi, deca, sa divljenjem smo zavirivali u njenu kuću punu tajni i čudnovatih, lepih predmeta, potamnelih slika i pohabanog nameštaja koji je pamtio i bolja vremena – bile su to dragocenosti koje naša otmena susetka nije htela da proda ni u vreme najveće oskudice.
Govore za nju da nije ono što je bila već punih dve hiljade godina.
"Ja putujem po Ialiji samo zbog mrtvih!" – kazao je Njegoš.
Sopstveni životi čine nam se beznačajniji pred strogim pogledima džinova iz prošlosti, koji nas prekorno gledaju sa pijedestala.
Naše vreme čini nam se gore od bilo kog ranijeg doba. Sve je propalo: više niko nije sposoban da podiže katedrale i da decenijama oslikava jednu tavanicu. Životarimo uhvativši sami sebe u zamku neprestanog trošenja i zarađivanja, da bismo dalje mogli da trošimo.
"Umetnost koja je antičkom čoveku služila da sebi gradi podove, a hrišćaninu da zasvođuje nebesa u crkvama – sad se u mrvicama troši na kutijice i narukvice. Ovo je doba gore no što se misli…" – napisao je u septembru 1786. mrzovoljni Gete, zgražajući se nad propašću Italije.
I svaki novi, sentimentalno vaspitani putnik divio se mrtvima, zamerajući živima zbog nedostatka velikih ambicija. Već dve hiljade godina, mudraci govore o Evropi kao o velikom lešu koji se uveliko raspada, a stara dobra Evropa se uvek iznova podmlađuje i poovrgava ta mračna proročanstva.
Iz natrulog kolca, pobijenog u močvarno dno Kanala Grande, đikljaju novi izdanci, što pored mladosti poseduju i mudrost starog korena koji ih neprestano porađa.
Kako je Italija, naše prvo inostranstvo, nekada bila daleko!
"Nemoj da se djekod izgubiš u tu lacmansku zemlju!" – doviknuo je perjanik Vukalo smernom putopiscu Ljubi Nenadoviću, kada se ovaj rastajao od Njegoša u Livornu. Danas se putuje u Australiju, a do Italije se samo skokne ili trkne.
Pa ipak, feribot što se lagano odvaja od barske obale, podseća na Nojevu barku u nekom sveopštem turističkom potopču. Umesto životinja, koje će nastaviti život posle velike kataklizme, u njegovoj utrobi nakrcani su gotovo svi tipovi automobila koje danas poznaje svet.
U slučaju propasti, parenjem BMW-a i "audija" na nekom Araratu ponovo će se roditi mali "fijati" i "mini-morisi", nanovo će biti zagađeni i zagušeni novi gradovi, od kojih će od ljudskih uzoraka sa feribota ponovo nastati blazirani putnici, šverceri, mornari, mladenci, činovnici, policajci, fratri… čitav dobri stari zatrovani svet!
Pisati o Italiji posle svih mudrih ljudi koji su je opisivali, pre ostalih koji će još pametnije pisati – ima li uzaludnijeg posla od skromnog hodočasnika, zaljubljenog u onu divnu rečenicu Kanjoša Macedonovića, upućenu Mlečanima, što zbog njegova neugledna izgleda posumnjaše i u njegovu hrabrost.
"Moja gospodo! Bolji i viši pođoše boljima i višima, a ja jedva vas dopadoh…"
Evo me, dakle, u Mlecima, koji više nego ikada liče na džinovsku rasprodaju kiča i istorije.
Dok lunjam avetinjskim gradom, još uvek gajim potajnu nadu da ću među dekadentnim Mlečanima otkriti trapavi, gegajući korak starog Kanjoša, čija se sabljetina tandrući vukla po kamenim pločama, pa odlazim do trga robova, uz čiju su rivu nekada pristajali brodovi mojih predaka…
"Naredi senat da se to mjesto za dovijeka naziva slavenskijem trgom, la riva degli Slavoni, i propisa da se na njemu iskrcavaju i rasprodaju slovenske trgovine dovozne, bez carine i đumruka. No su te naredbe i ti propisi trajali koliko mački muž. Mlečići prokrenu u nisko i podlo – la riva dei schiavoni, obala robova: a malo-pomalo uvedu carinu i počnu uzimati mornare, ne pazeći na riječ Kanjošu zadatu. Zato i ostade u narodu poslovica, koja se i danas ponaša: "Kako su činili, tako su i obršili."
