Ova hitra i energična baka bila je vredna još kao devojčica. U petoj godini je naučila da šije. Pošto je odrasla u siromašnoj porodici, dok bi čuvala ovce od majčine pocepane marame sašila bi sebi bluzu. Nastavila je da šije i posle udaje, deci i ukućanima. Pre sedam godina, kada je ostala bez supruga Stojadina, a sinovi Živorad i Zoran zasnovali svoje porodice, dobila je mnogo više slobodnog vremena. Koristi ga da pravi razne ukrase, starinske sapune i meleme.
– Bili smo mnogo siromašni. Otac Slavoljub Brkić bio bio je poštar, a moje sestre Stojanka, Branka, Mileva i ja sa majkom Bosiljkom nadničile smo. Pošto smo mi bile male, majka nam je pomagala da nam redovi ne bi zaostajali. Tad se nije radilo za novac, već za brašno, mast i slično. Jela se žuta proja i kiseo hleb, jer je to bilo vreme odmah posle rata. Sve četiri smo bile dobri đaci, ali nismo završile ni osmogodišnju školu, jer nismo imale uslove. Ja sam još bila i veoma sitne građe, u četvrtom razredu imala sam samo 12 kilograma – priča Milanka za "Vesti" kako je odrastala u siromaštvu.
Volela je i da svira harmoniku, jer je njenu stariju sestru Branku naučio otac, koji je pored harmonike umeo da svira i u sviralu. Kada je sa vašara u Kragujevcu Branki na Badnji dan doneo drvenu harmoniku, svi su se radovali. I Milanka je naučila da svira, ali nije mogla da je drži, pa je morala da sedi dok svira. Branka je ostvarila uspešnu karijeru, a Milanka nije pošla tim vodama. Udala se u sedamnaestoj, jer je Stojadin bio dobra prilika.
– Svekar Živomir je mnogo voleo što sam umela da šijem, pa mi je kupio polovnu šivaću mašinu. Šila sam za sve ukućane. Stojadin je jedno vreme radio u Francuskoj, a na mene je pao veliki teret. Ali, sve sam izdržala, jer mi je svekar bio veoma dobar čovek – kaže Milanka.
Kada su snahe preuzele veći teret domaćinstva, naša sagovornica počela je da tka. Jedva je sakupila novac da kupi razboj. Znala je da radi na njemu još kao mala, jer ju je majka naučila. Tkala je ćilime i krparice, vezla jastuke, heklala, tkala torbe.
– Dosetila sam se da od otpada tekstila mogu da pravim cveće. Ne znam koliko sam cvetova napravila, kome ih nisam poklonila ni koliko sam ih prodala. Onda mi je komšinica Slobodanka Marković pokazala kako da ih pravim od šaše. Prosto mi ruke same prave cvetove. I svaki je unikatan. Košta me samo sprej u boji. Kad odem na vašar sve prodam. Zaradim da snahama kupim cigarete, deci po neku sitnicu i platim telefon. Nije velika zarada, ali volim da obilazim sajmove i vašare. Najviše volim da idem na sajam u Kragujevac, jer svako dobije svoj štand. Mada je bilo dobro i kada sam na moru prodavala tkane torbice – veli Milanka.
Ni tu nije kraj njenim rukotvorinama. Ona je pre 10 godina počela da pravi i starinske sapune, jer je i to naučila pored majke. Njima su nekada prali pelene.
Izrađuje ih od mrsa, sode, čvaraka, loja, masti, a dodaje i prašak zbog mirisa.
Milanka kaže da joj mušterije kažu da taj sapun pomaže protiv ćelavosti, nekome protiv alergija, a neko njime pere fleke sa odeće. Nedavno je počela da spravlja i melem od kore zove, tamjana i masti. Od tog melema koža bude veoma nežna.
– Sve mogu, samo ne mogu da sedim. Kad dobijem inspiraciju za tkanje ili pravljenje cvetova, ostajem i do dva-tri sata iza ponoći. Ajd' još ovu šaru, ajd' još onu šaru da izatkam i zaboravim koliko ima sati. Pokazivala sam komšinicama, ali nijednoj nije išlo. To je božji dar i ko ga nema, ne može ni da pravi takve ukrase. A ja od svačega mogu nešto da napravim!
Umetničke duše
Milaninoj najstarijoj sestri Stojanki niko nije bio ravan u ručnom radu, iako je plela drvenim iglama. Branka je bila odličan harmonikaš. Najmlađa Mileva bila je specijalista za testo, a bila je i majstor za pravljenje kolača i torti.
